Zora

374

Б И С М А Р К

цуска је на крају крајева опет нашла себи савезника, и то баш у тој Русији, чије је историјско пријатељство према Пруској и дало могућности кнезу Бисмарку да изврши своје најсмелије планове. — Његова колонијална политика вођена је без великог плана. Он је дао побити њемачку заставу у неким тропским крајевима од којих трговина његове земље није видјела велике користи. При тим предузећима два пута је био принуђен устукнути исгтред једног противника, и ако је један пут тај противник била Енглеска, други је пут то била само Италија. Свакојако он није привриједио Њемачкој ниједну колонијалну област која би се дала упоредити не само с Египтом на који је баш у то вријеме, Енглеска ставила руку, него ни са Тунисом и Тонкингом које је унижена и побијеђена Француска успјела себи обезбиједити. — Унутра он је повео једну антиклерикалну политику у којој није истрајао, и која је само изазвала стварање једне ултрамонтанске странке. У борби са социјалистима још је мање среће имао. Та странка, која је 1871 имала само три члана у Рајхстагу, имала их је 1890 тридесет и пет. Број се њених бирача, међутим, био попео на читав милијун, и то тако да се најзад и сам Бисмарк морао назвати социјалистом, истина државним, али тек социјалистом. Његове мјере противу Пољака и његове владе у ЕлсасЛотрингији показале су се подједнако јалове. — Онје допринио истина у великој мјери, да се једна царевина створи, али, пошто је она била створена, изгледало је да он не зна како може да управља. Он никада није био у стању изазвати једну струју у јавном мњењу; на ово он је утиБиоград .

цао само кроз прес-биро, а обмањивати јавно мњење Фабрикованим чланцима и депешама, то није исто што и водити га. Његово поступање са скупштинама показало се чудновато неспретним. Ниједном министру, ваљда, није одбачено толико предлога колико њему, а и они који су му примљени, већим дијелом примљени су, тек пошто се бар једна скупштина морала распустити. Организовати једну странку, он је толико био неук, да су се за његове владе подигле и ојачале само оне странке које је он гонио: социјалисти и ултрамонтанци. Оне, на против, које су њему служиле, консервативци и либерали, — само су се распале. На седам година пошто је ујединио Њемачку, ауторитет му је у скупштини био већ сав истрошен, и он је, тога пута озбиљно, морао понудити цару оставку. Кадје 1890 збачен, његов је ауторитет одавно био мртва ствар. У томе тренутку он се налазио испред једне буне свију странака према којој се осјећао тако немоћним да се обратио свом можда највећем противнику, Виндхорсту, за заштиту. У опште како се управља јавним мњењем, како се води скупштина, како се држи једна странка, како се изводе законодавне реФорме^ Бисмарк је имао само да научи од тог истог Гледстона кога је он са презирањем називао проФесором Од куда,међутим,долази да многима он изгледа узор државника коме је полазило за руком све чега би се год латио ? Може бити зато што је он имао могућности да кроз близу тридесет годинатроши годишње око четврт милијуна динара на новине које ће причати свијету о његовој генијалности. .. .■ ■ Слободан Јовановић.