Zora

3 0 Р А

375

ЈЗтрина ЈАага и чика Ј1ишта Но-вела једног седмогодишњег дечка — батЛопу! Сгега —

М |'трина Мара носила је сукњу, и # била је госпођица на спрату. Чика Пишта био је господин и ^ цигаре је пушио. Овај чика Пишта сваки је дан долазио к нама горе на спрат, да каже, какво је вријеме. — Данас је лијепо вријеме, — казао би. На што би стрина Мара овако одговорила: — Заиста, лијепо. Или би казао: — Нешто се наоблачило. На што би стрина Мара овако одговорила: — А можда ће се још данас изведрити. Затим би задијевала цвијеће чика Пишти у капут. Добар ли бјеше овај чика! Кад год сам сио крај њих, увијек би ми дао по новчић, да идем у дућан и да купим шећера; али би ми и то казао, да не купим ту у сусједству, нсго код другог трговца, што је даље тамо, јер код оног има љепшег; још би м.и и то казао, да се не журим, јер могу сломити ноге на басамцима. Богме га ја нисам послушао. Ко би још ишао лагано, кад по шећер иде. А ноге обично не ломим. Кад сам се вратио, опет сам сио крај стрина Маре, па сам сисао шећер. Чика Пишта помилује ме по глави, па ми опет да новчић, да купим пишкоте, и да здраво, здраво далеко идем и то лагано, јер ко се жури, од тог неће никад бити ваљан човјек. Тако ми је давао и по четир пет пута за једно пошље подне, а ја држим, да ни краљевском сину нису толико угађали, као мени. Кадгод сам чак у Будим ишао да купим шљива.

Пошље наједаред омрзнем на слаткише. Није ми требало ни шећера, ни пишкота. Чика Пишта ми је онда давао много новчића, само да идем да купим што. Новце стрпам у џеп, и свечано изјавим, да ми се не свиди ни ићи, ни куповати, ни јести. Онда ме је узео у крило, па би ми покрио главу својим огртачем. И онда би увијек цвркутао некако. Баш сам волио да видим, како он то цвркуће устима, али није ми показао ни једанпут. Смијали су се, што сам тако радознао. Стрина Мара би се запурила, као трешња. Једаред су ми пак казали, да ће врабац излетити из пећи; само да вребам, па ћу га ухватити. Цијело сам пошље подне пресједио крај пећи. Ал врабац није смио да изађе, јер они су непрестано у другој соби шапутали и цвркутали. Стрина Марина мама у то доба није никад бивала код куће. Ишла је у цркву. Једанпут се раније вратила кући, него што смо је очекивали. Чика Пишту ово страшно изненади. И стрину. Мене није изненадило. — Шта тражите овде? — рећи ће она. Затим дода: — Торњајте се! Питао сам пошље стрину Мару, зашто је чика Пишта морао да оде? — Јер нема новаца! — одговори тужно стрина Мара. —- Нема новаца? — рекох чудећп се, — како не би имао новаца. Увијек му је пун џеп новаца. Једно пошље подне стрина Мара оде са чика Пиштом да се шетају. Мени су предали једно писмо. Каже стрина Мара: