Zora

408

БАДЊЕ ВЕЧЕ

— Тако ми Христа, стриче. — Па добро! Вјерујем! — мирно рече стриц и спусти новце у џеп од капута. — Стриче! стриче не узимајте! . . Мене ће дома бити, ако не донесем новце .. . Стриче ... стриче јадиковаше малиша. — А ти кажи да су те оробили! — Свеједно .. . стриче!. . — мољаше малиша. Сигурно су молбе малишине имале у себи нешто дирљиво, потоме, што непознати изненада извади новце из џепа и давајући половицу малиши рече: — Ето ти половина, па доста! . . Сад трчи брже, а ја идем пити-за твоје здравље. Малиша се није задржавао, да га и Даље припиткује, мего попут стријеле полети кроз сокак, а чудни лопов праћаше га погледом. Да ли се сјетио прошлости, или је зажалио за поробљеним просјачетом, тек га нешто такну у срце и он изненада викну: Мали! Мали! Враги се! Но мали се већ скрио у сњежној магли, а непознати оде у облнжњу крчму. А мећава је све више бјеснила и звиждала. III. — Је ли то све од тебе? грозно питаше остарији човјек са намрштеним, одвратним лицем, кад малиша улазећи у гадну собицу и снимивши са себе капу и одијело, пружи, дрхћући од студени и страха, своју зараду домаћину. Сад без капе и одијела, малиша је изгледао сасвим ситно, малено сгворење, са угнутим прсима и избуљеним тужним преплашеним црним очима. По расту судећи, није му могло биги више од девет година, но лице његово, обрашљено плавом коврџавом косом, чинило се много старије. Петнајест копјејака! . . На оваки дан!.. Камо новци?.. — загрми домаћин, упирући пијане очи на дијете.

Мали поче приповиједати, како су га поробили, испустивши у причи стајање око куће с јелком. Кад је довршио, домаћин се подиже, коракну са свога мјеста, удари у прси несретно дијете, и, угасивши свијећу, изиђе напоље, затварајући с поља врата катанцем. Малиша полако дође до своје убоге постеље, леже на сламњи душек, покри се дроњавим азјамом и дуго не могаше да се загрије и заспе. Најпошље осјети како ватра обузе његово тијело и обрадова се. А малене прси све су га више болиле, и кашаљ их, с часа на час, раздираше. Дуго није могао очију да склопи, а кад је напошљетку заспао, чудни сан слетио му је на узглавак. Он је видио свијетлу јелку. Видио је добро лице рођене матере, како га мило гледа. Он осјећаше њезине вреле пољупце и слушаше њежни глас, који је шаптао, како ће га скоро узети себи и како га неће више нико тући. Читави стубови некакве чаробне свјетлости кретали су се пред њим, а дивни звуци невидљиве музике одјекивали су му у ушима. А мећава је све више бјеснила и звпждала, продирући кроз пукотине трошне кућице. » И када је свјетлост онога дана, кога људи светкују у спомен рођења велнког Страдалника, завирила у мали прозор хладне собе, несрећно дијете лежало је као даска, на својој убогој постељи. ТТТта. више, ни грозни усклици домаћинови, нијесу могли подигнути болеснога малишу. Он је пробао да устане, но беспомоћно завалио се опет на постељу, Ј-хвативши се мршавим рукама за прси. И крупне сузе тихо су му текле низ успламтјеле образе, као да је осјећао, да никад више неће завикати : — Госпођо, мила госпођо, дарујте биједно сироче! С руског превео 0.