Zora

3 0 Р А

409

/едан пјесников бадњи дан,

I 1и "

Боокпкна

<• јЦ ■> ило је то 1849. године. Дичии |да|старина, а неумрли књижевник <ф> српски Вук СтеФановић Караџић у своме скромном стану, у Бечу, V бијаше сазвао одлично друштво: неколико врсних знанаца и пријатеља, дапокрај топлепећи и поред чаше руменике вина, малко проћеретају и провеселе се на Бадње вече. За столом јесједио и један врло симпатичан младић. „Бјеше нешто виши од средњег узраста, тијела размјерна, витка; па опет зато поснажна . . . На жилавом, разголићеном врату сјеђаше глава дивна кроја, широка пјесничка чела, густе, отворено-мрке косе. Чешљаше је у натраг, а бијаше дуга, те му падаше чак нарамена. Каткад би у разговору затресао ту бујну косу, као лав своју гриву. Испод чела сијеваше око необичнијем сјајем. Таке очи тешко је гдје видјети! По разрезу велике, па опет у главу утекле, свијетлише испод мркијех трепавица неком особитом сиво-зеленкастом бојом и одудараху чудновато од мркијех, поносно уздигнутијех веђа. И сјај и израз бијаше им са свијем необичан, надземан и вјеран тумач пјесничке душе његове. Нос бијаше у размаку појак, па полажаше од чела доље сасвијем право, али све усуканије- Уста бијаху пуна, готово повелика. Над горњом усном тек никле науснице, али тако, да се усна виђела. Зуби се помаљаху свакијем осмијехом, а бијаху здрави, необично бијели, широки и угласти. Лице му бијаше сприједа пошироко, сухоњаво, па по гдје гдје лако пропушташе рубове од костију" ....*) *) Мина Вукова о Бранку.

успомена. Тај се младић звао — Бранко Радичевић. Он је сједио мирно, не мијешајући се у разговор и само што празном чашом куцкаше о сто и испотаје се осмјехиваше на красну, умиљату дјевојчицу, која је сједила мало даље од стола и, такође кришом, одговарала му са осмјесима. То је била кћи Вукова — Мина. Док уједанпут један од гостију диже се и клиКну: — Е, драги моји, сад да видимо, коме је наша Мина најмилија и ко је се најљепше сјетио!Ево могапоклона. И спусти на сто дивно израђену спомен-књигу. — Ево и мога! — Ево и мога! — почеше и остали да вичу и сваки остави по нешто на сто. А Бранко је сједио као и прије. Он није имао ништа. Мина га погледа некако враголасто, па га запита: — А ти, пјесниче? — Ја?... Ја нисам донио ништа. И тужно погледа по столу. Но како му поглед паде на споменкњигу, очи му необично сијевнуше и он весело скочи. — Ах... заборавио сам казати ... И ја имам нешто. Па се одмаче мало даље од друштва, узе перо и мастило и поче да пише: Пјевам дању, пјевам ноћу, Пјевам селе, што год хоћу, А што хоћу, то и могу, Само једно још не могу: Да запјевам гласовито, Гласовито, силовито,