Zora

Стр. 208

3 0 Р А

Бр. VI.

већ извршен, борба је већ бнла доготовљена. Побједило је било оружје ученика Вукових. У то се доба јавља млад пјесник Јован Јовановић. Својим ирвијенцима пристаје он одмах уз нови правац српске поезије. Биће од ннтереса дознати, одакле у томе младом полетарцу толико увиђавности, толико оштроумља и толико љубави према тим новотаријама у српској поезпји? Одакле толпко одлучности, да првим својим кораком ступи на чисто народно земљиште? То данас изгледа са свим природно, шгавише, изгледало би неприродно, да је Змај почео своје почетничке радове језиком макаронским, струјом псеудокласичном ! Али, винув се за педесет година у назад, впдјели бисмо, да се то могло врло лако десити. Змај је одрастао у Новом Саду, а то значи, у једном од првијех центара старога конзерватизма. На њега су на сваки начин имали утицаја људи, који нијесу баш на длаку одобравалп све Вукове идеје. Без упечатака о борби између нечега старог и новог није могао остати младић, који је осјећао у себи неког интересовања за књижевношћу, воље за пјесничким радом. Мимо младу душу каснијег пјесника „Азбукопотреса" није могла та борба проћи неопажена. Па и ово још не треба заборавити. Ни Бранкове „Пјесме", ни Његушев „Горски Вијенац", па ни Даничићев „Рат за српски језик и правоппс" није могао од један пут, само једним ударцем, као гилотином, одрубитп главу оној аждаји, коју ми данас називљемо: струјом псеудокласицизма. Она је и даље животарила, ако и не јавно, а оно барем тајно. Чуо јој се задњи ропац још и у каснијим данима, а камо ли не у зорп Змајева пјесничког дјелања. Змајеви радови не показују никаквог задаха те кужне авети. Можда би се и нашла по која ријеч, по који израз, који на њу подсјећа, али то остаје само подсјећањем, никако утицајем. Његове прве

и почетничке пјесме стоје на чистом и окрченом земљишту новога правца српске књижевности. Ради тога Факта имамо на сваки начин да будемо захвални одгоју пјесникову, а понајвише његовој теткп Мики, која је знала да усади у Змаја љубав према народној јуначкој поезији, према творевинама чистог народног духа у оно доба пјесникова узраста, „када се још са јањцима грлити могао." Гледајући пак са чисто књижевног становништва заостаје тај фамилијарни утицај на млад}' душу пјесникову далеко иза оног утицаја, који су на њ имале Бранкове ,Пјесме." Бранкове „Пјесме" при измаку четрдесетих, а почетку недесегих година! Каквој душевној посластици за оно доба да их упоредимо!? Та и данасјош видимо скоро тај исти њихов утицај на младим душама, а за оно доба најкарактеристичнијајеоцјена за њих онај Рајковићев стих: — Симу фале, ал' сад нема, Ко би њега читат' мог'о, Бранка куде, ал' он данас Читалаца има много. Онај ведри дах Бранкове појезије, она љупка нанвност младеначког срца она весела живахност овога пјесника „срца и младости" морала је силно утицати на осјетљиву душу Змајеву. Без тога утицаја не можемо ни замислити Змаја. Томе не треба никаква коментара. Тај утпцај одају прве Змајеве пјесме, а нарочито: „По пољу је киша..." (Пев. сгр. 8.) и „Иде мома малена" (Вуловић „Бр. Радичевић." II. 173.) Нашав у Бранку пјесннка сродна својој веселој природи Змај се није могао дуго борити, коме ће се привољети царству. Можда и неразумијевајући довољно оне борбе, којој се хука и ломљава чула још у доба његова почетничког рада, приступио је он ономе правцу, који му се чинио природнији, запјевао је онако, како је осјећао да његова душа у њему пјева. Не колебајући се много он је постао првим ваљаним учеником, а уједно и нашљедником, Бранковим.