Zora

Бр. У1Г.

3 0 Р А

Стр. 233

претходио заноснијем одјелењима јуначке војске жупанове, с њом се милио матери својој на господском јој крилу. Како се јако Дикосава изненадила од чуда, кад је сјутрадан у праскозорје иза оне чудновате ноћи похитала и затекла се у кули Даници, па видјела у свиленој постељи Змаја, гдје спава на раширеном . крилу красне голубице. Нека лака страва, смијешана заносним миљем, које је као онотихи лахор пропиривало кроз њезино тијело, бјеше је обузела при угледу те слике, која јој се чинила замамљива као оно дјела којег латинског врача, што се бави духовнма силнијех богова. Лијепо, она тада није могла ни смјела вјеровати својим очима, то је брзо похитала и дозвала Оврињу, те су обоје сматрали ту живу и чудну слику и задивљено, и поглецима пуним туге и радости, и милине и страве . . . На све сгране и надалеко било је знано о женидби Змајевој и његовој љуби, бијелој голубици; те се причале о томе свакојаке приче и пјевале разнолике пјесме. Тако је било прошло вријеме од близу године дана. Кад, једнога јутра изненади се Дикосава, кад нађе једно љупко чедо у постел>и на кули Даници, истом рођено. Ни Змаја ни голубице у тај час не бјеше ту, но дијете лежаше само и насмијана лица. А бјеше мушко, округлијех образа, краснијех очица, свионе, русе косице, здраво као тријесак и једро као јабука. Дикосава је узела дијете у крило, забављала га и очекивалаје долазак Змаја и голубице. Кад су ово двоје позно у дан долећели, рећи ће Змај својој матери : —■ Мати, нека те није страх ни чудо: онај што ведри и облачи, и

пгго управља цијелим свијетом, хоће тако, а ми се сви остали морамо покоравати сили и моћи његовој. То дијете, то је чедо наше; оно ће брзо расти и успјевати, биће велики јунак, узданица и понос свога племена и народа. Чувај га, мати, кад ми нијесмо овдје; али га нити храни, нити поји, — то је наше старање. II занијеми Змај. Али је од тога времена бивало тако, као што је он рекао. По вас цијели, благи дан Дикосава је сједила и забављала дијете у крилу; а оно је, пак, расло и напредовало као из воде . . . Ну, као и свагда што је, женско срце није могло себи да одоли, нити радозналост своју да савлада. Лагано, тихо, али поспјешно, развијала се ватра у грудима Дикосавиним и искре су потпаљивале мисли шум њезин: откуд и како то дијете расте, успјсва и напредује тако силно ? . . . НремишлЈала је, дуго премишљала и крила своје мисли од жупана, па на пошљетку дође на једну замисао. Те припреми све, како је замишљала да је требало: проврти кришом и врло вјешто једну тајну рупу у зиду на кули Даници, постара се да је не би ко на дјелу запазио и . . . Једне лијепе, благе вечери нестрпељиво је на мјесту ишчекивала долет Змаја и голубице са планине. — Да видим — мислила је љуба жупанова, — да видим само и да сазнам шта је, па нећу зажалити, ма истог часа било ми суђено, да се крене моја душа путем ка Стаклену Врду . . . II снажно је притискивала рукама своје груди, у којима је материнско срце бурно играло од неке језовите з