Zora

Стр. 234

3 0 Р А

Бр. VII.

радости, кад је осјетила жељени и очекивани долазак. — Сад . .. ето . . . сад ћу видјети и дознати . . . И Дикосава, препуна усхићеном радозналошћу, управи свој жарки поглед кроз тајну рупу у зиду . . . Други јој свијет бјеше створен пред погледом у високу кулу: лијеп војно и красна женска прилика . . . Исматрајући нетренимице подуже вријеме, љуба жупанова упознаде слику онога војна и оне лијепе дјевојке, који бјеху прилика небу у висини оне чудновате вечери; па задрхта, задрхта од превелике радости. — Ено . . . стас и израст мојега Овриње — мислила је она сматрајући војна, — лице његово, поглед очију његових, а руса коса исто као и његова ... ова одвећ лијепа женска прилика . . . И загледа се у ту женску прилику, која је на грудима њежно држала и дојила дијете. Па је прође нека топла милина, милина радосне поноси. Како је она била срећна што је видјела и сазнала! . . . Дуго је сматрала, врло дуго, све док је дијете било на грудима дивне женске прилике; јер послије тога завлада у кули мрак на лаким крилима као и напољу, те се не могаше ништа разазнати. * Сјећајући се једне бајке жупан је укорио био своју љубу за ово дјело, кад му је она пуна радости причала шта је учинила и како је сазнала о животу у кули Даници, паје још замоли, да своју радозналост више не задовољава. Дикосава је обрекла жељи Оврињиној. Али, зар је материнско срце могло да остане у овој прилици вјерно даној ријечи? У почетку се мати задовољавала само тајним сматрањем; ну, запирена ватра у њезиним грудима развијала се све то већма, а она њој све је теже одолијевала. Те тако једне вечери остави врата на кули незабрављена и тајно у поноћно доба привуче се к њима. Кад се је увјерила да у кули Змај са голубицом и дјететом сном тешкијем спава, отвори лагано врата и у грозничавој плашњи и потајној радости дохвати се змајске кошуље и вилинског окриља. Па похита опрезно натраг што је брже могла . . . — Благо мени! — шаптала Је жупанова љуба. —- Благо мени: од сад ћу гледати сина и снаху непрестано као и друге људске прилике! . . . И журила је кроз одаје. Ну, кад дође у једну дворницу, запази како жар на огњишту свијетли у мраку, па застаде. И лет погледа, и њу прође нека проклета помисао: — Оно што сам слушала само је бајка. Та, откуд може што да нашкоди ова кошуља тијелу и духу!. .. Учинићу, тако ми силнога громовника! те ћу вазда имати пред очима и у загрљају материнском пород свој. Не урадим ли, преварићу се некад, па ћу им повратити и онда . .. Па се приближи огњишту. И један покрет руку и један трен ока, и кошуља и окриље запламтјеше на жеравици . . . А у тај час чу се са куле Данице врисак и узвик јаука тако тужно и тако жалосно, да сирота Змајева мати осјети као да је душмански нож у срце погоди. Па се раскаја нагло и јурну у пламен, да би га