Zora

Стр. 236

3 О Р А

Вр. VII.

,ак?5!!с&

I.

ЈА А Т И Габријела Нрајзова Сиротој Матуровој не бјеше суђено

ра селом близу цркве, гдје се друм

вароши окренуо, сједила је на јенј^Шдеку стара Матурова, снуждена и )'Ј ; невесела. У увелој руци држала је |[^ неколико струкова турчинка, гледајући га укочено, неутјешено. Три унучета што их је чувала, играла су се на пијеску. Старица је данас отишла од куће некако ћутљива, ма да од природе не бјеше таква, радо се она шалила. Њена снаха, с којом је она у једној кући живила, не бјеше таке нарави. Често је својој свекрви удијелила по коју опору ријеч, ма да је ова то најмање заслужила. Јутрос кад је свекрва дјецу обукла, и пришла да узме свој лончић с кавом за доручак, рећи ће мати дјеци: „да мајка од свију послова најволије јело". А син, који је код стола сједио, и добро разумио шта му жена рече, не нађе ни једне ријечи да тај горак утисак ублажи. За то стара не може ни залогаја прогутати, него оде гладна у поље. Онаје знала да снаха није рђавог срца, на против боље је с њоме поступала него њене рођене кћери, које су јој више пута доказале, да је не могу издржавати — али така примједба је забољела. Данас бјеше тако лијеп прољетан дан, све живо око ње се радовало — али њој се чинило да мора бити боље и љепше тамо у гробљу. Кад је била млада, сасвим је друкчије себи живот престављала. Кад се с покојним мужем састала не имадоше ништа до здравих руку, ал се ипак не плашише биједе ни бриге, па ни онда, кад им Бог троје дјеце поклони. Радили су до умора, ништа сами нису уживали, па су ипак тако далеко дотјерали, да су сину оставили кућицу, а свакој кћери по 300 форината. Дјеца су им имала тек лакши живот од њих.

да ужива плод свога труда; кад јој муж изненада умре, остаде без наслона. Сва дјеца бјеху боље осигурана од ње. А сирота мати ништа нпје имала, само собицу у кућн синовљевој. Јел.о је гледала да себи заради, купила по шуми суво грање, радила је по кући све што год је могла, а највише је морала да чува дјецу. Задубљена у тужне мисли, чује да је неко виче. Бјеше то деран писмоноша, сеоска пошта. Писмоноша није баш баку тако добро познавао. Зато се још више зачудила, што деран на њу некако живо и весело впче. И дјеца су престала играти се, те су узвјерено гледала у писмоношу кад је викнуо: — Имате, пнсмо Матушкова, писмо, и то с новцпма ! — и вадећи га из торбе дода: —■ Из Беча је, и има у њему двадесет и пет форпнтача! Бака поблиједи. — Ја? — промуца — то је неспоразум! — Зар не вјерујете? Добро, дакле, поклоните мени то писмо! — насмија се поштар. — Погледајте само: „Госпођа, удова Варвара Матушкова — зар то нијесте ви ? — Јесте, то је моје име — алп мој мили, ја не умијем читаги — знаш, стара сам жена — говорила је тужно и жалосно •— неко .зацијело од вашпх прави од мене старе жене луду. — Ајде да видимо ако хоћете, ја ћу Вам распечатити. Само добро у мене гледајте. Запечаћено је као што треба. Пред бакиннм узвјереним погледом извадио је писмоноша двије нове десетице и једну петицу. —- Видите, то су праве банке, богме, благо вама!