Zora

Бр. VIII.—IX.

3 0 Р А

Стр. 285

— Још од онда кад је та глава била покривена рскавицом место кости! — Али није писао веселе реченице. Прву што је написао украо је из Мињона, а било је то пре осам година. После ствараше сам: у тај исти мах, секунд после рођења идеје увиђао је лепоту и значење свога створа. — Та чеда његова до крајности раздражене душе била су у стању да га јадним махом обезнане и преведу у оно стање у коме су постала; па их је зато волио . . . Незапочето и несвршено, парчад, комађе, морао је да поправља, да допуњава, али само за себе, јер написати то није могао; то је баш била главна ознака тога раздражења, та: осећања . . . Па онда раздражене мисли; где је дуге часове ишао напред, без устручавања и слободно, наоружан логиком са оштрицом нове секире . . . Лежаше слаб и уморан, и прислушкиваше удаљену збрку мешавине питања: да л' ће ко читати оне његове папире?, да л' његов отац?, има л' паметни очева?, да л' су сви људи слепи? . . . Тек дође одговор на једно, роди се нових десет. Лежаше слаб и уморан. Прне у мозгу једна мисао; мала, слаба, незнатна; она прне као птиче пред цбуном; и нестане је, а он о њој не води рачуна. Изненади се кад је при повратку одмах упозна. Али је она још слабија. Јосиф рекне: гле, ово ми је познато, чини ми се! . . . Али ње је сасвим нестало. Где је она? питао се он тромо . . . К г ад су други људи у тој вароши видели да ЈосиФа нигде нема почели су комбинирати: шта то може бити ? — Тема беше тешка. Опробани оговарачи и измишљачи потрошише своју снагу и већ помислише: сад смо га нашли!, али искрене нова

препрека. И да се деда Јосифов није на опраштају с овим светом на овог последњег ужасно избекељио, „ужасно избекељио црвену језичину", и да тај догађај са дедином језичином није био урезан у памети тетке слишкиње Јосифових родитед>а, незнам како би . . . јер посете Јосифовој кући, седећи поред постеље у којој Јосиф хркаше блаженством обешењака, остављене су биле извинама, једу и снебивању, јер изјаве сажалења Јосифовом оцу изазвале су у овога одговор, који проузрочи и слушаоца прене руку на суво .. . Али се тетка и нећака нађоше и ту се чуло како је млади господин посрнуо, пао, убио се у чело, текла крв, лечник врдао главом . . . а теткино старо срце залупа бурмо, врх од длакаве браде дрхташе и зенице се развукоше. — „Али бога ми таке страшне ноћи нисам запамтила, рано моја", говорила је тетка Наста једној млади, ... „и мој Мита се те ноћи устравио па усто и каже: добро бити неће, јер се комшинска кућа сва светлила од муња. А кад ја ујутру устала и навукла воде у карлицу па понела свињама, окренем се башти и најежим се од покора, . . виси један човек и ветар га клати па га тек окрете а језичина дугачка и првена, баш оволика . (— ту покаже дужину од врха прста до лакта, а млада позелене —) „Испустим од стра карлицу па почнем цикати . . , истрчи мој Мита у гаћама и у кошуљи, па кад виде а он се само заошија и замал што не умре човек од страха и чуда . . . ." Ова прича беше насупрот правилима о паланачким причама потпуно истинита према томе и утецај на служинчад оба спола која те ноћи сниваше само црвене језике, дуге од врха прста до лакта, а измеђ њих