Zora

Бр. VIII.—IX.

3 о р а

Стр. 287

простире са срца на цело тело —• Ј осиф почне да плаче; не као дете што плаче него као човек, а људи плачу без суза, види се само грч што стеже оба рамена, и ширење и скупљање грудног коша као меха. Он је ретко тако плакао, унутра плакао, а кад је плакао искрено је

било. Речи што их отворише стиснута уста биле су: сирома отац, сирота мајка! — Шта је то значило и одкуд је дошло ? Он их је морао да изусти, али тим беше мучније . . Све је црно и хладно што сад он гледа . .

4 Р А Ј Пера С. Талетов —

гг а^јт гедео је у свом собичку, у коме је била смештена сва

његова бедна покребност. Било § је још врло рано у јутру. На < пољу се још непрестано дан одвајао од ноћи. Унутра је чкиљила мала лампа, чије је стакло било сасвим чађаво. Лампа је пунила собичак неким чудним мирисом, који је груди и грло стезао као мора. Он је седео на неком отрцаном канабету, које је само личило на канабе, а у ствари то више није било. И оно, као и његов газда, постало је, временом, отрцано створење, коме је утроба од кучине већ испала, па непрестано јечи, кад ко седне на њ. У соби се чуло одмерено и стално кашљање ислуженог часовника, који је, ја мислим, жалио за старим добрим добом, па од велике жалости постао веома ћудљив и избијањем означавао неко чудно време, које је одавна минуло. То кашљање потпомагало је канабе својим јечањем, а, с времена на време, и господар њихов својим дубоким и тужним уздасима. Панта Јовић је седео као укочен и гледао је по собичку и намештају, или је гледао своју поседу браду, коју је некада врло брижљиво неговао, или у своје похабано рухо, које

се почело са свим распадати, или у своје чланке и жуте прсте, које је некад красио прстен, а који сада, ваљда, борави вечан сан код Г ојковића, Кинеза, или Прометне Банке. Целу ноћ није ока склопио. Мислио је о својој прошлости, па ју је клео издубинедуше своје, што мује створила такву садагпњост. Зашто се он мора сада мучити ? Зар је он казао оцу, да му оставља богатство, зар му је он, најзад, рекао да њега створи ? Зашто мора да пропадне баш он? Зар не може место њега да пропадне Јанко, Марко, Станко, или ђаво ? Али ... он поче кашљати, јер га давио крџак, који је сада пушио. Тресао се од силног кашља, као да га неко ухватио за рамена па снажно држао. Кад га кашаљ оставио на миру, он баци цигарету далеко од себе и пљуну, као да се није гадио само дувана, но и себе, свога живота и свега . . . Он понова пљуну:

Тхе,

баш је глупо, све, све

]е глупо . . . Провидном и жутом руком удари се по глави, ђипи са столице и поче ходати тамо — амо, као да га боли зуб.