Zora

Бр. VIII.— IX.

3 0 Р А

Стр. 297

божјем . . . Бијаше то заиста велик скок: он хтједе да отргне од традицијоналних предрасуда историјску истину, којој је вриједност видљиво схватио, јер осјећаше већ унапријед критично доба, али га ипак савлада дивљење и љубав. Пјесник, кога је привлачио неки племенити инстинкт усавршиЕЈања прама идеалу, клањаше се у римским лицима толиким примјерима људских природа обдарених божанском моћи; у римској историји штоваше преголему манифестацију људске образованости, а код писаца дивљаше се још чишћем и достојнијем изразу те човјечности и образованости; он хтједе да живи њиховим животом и да пише њима, као својим сувременицнма. Повраћајући се из такова живота на тадашњи живот и испоређујући онај сјај старпх форама са социјалним и литерарним стањем свога доба, удараше грдњом и псовком на средњи вијек и оне своје вршњаке, који га заступаху: „изгледају као да су живи говораше за њих — и дишу, али су већ смрдљиве љешине" ; — он остављаше свој мдеал за будућност. А то је баш оно, што му још већма подиже част: он се не утјецаше прошлошћу, да се може тамо слободно кретати и башкарити, него да би могао одатле узети што лакши и сигурнији лет к новоме добу. Његова су дјела пуна слутња: он има вјере и поуздања у ренесансу, он предвиђа боље наступајуће дане, у којима ће Италија на све стране триумфовати, старе крјепости опет процвјетати а наука, умјетност и реторика с њимапоново заокупити ростре, фор. сенат; сјајна поезија, благодатан морал утјешиће надчовјечјом свјетлошћу те срећне људе. У тим данима он би хтио да живи, па се с тога и окреће својој Африци и пјева: „Тшп јиуепеаое, ргесог, еит јат 1их а1та роез18 СоттодЈопЈие 1зот8 сит ргнпит асТМзегИ ае{а8." Петрарка мора да је озбиљно и дубоко проникнуо у тај свој идеал, кад га је могао онако успјешно рефлектоватп на

свој вијек и успети се дотле, да га штују као ауктора ренесансе, коју је прорекао. Долази нам у памет она прича о Орфеју, кад гледамо не толико краљеве напуљске и француске, гдје стоје пред њим зачуђени и задивљени, и императоре и црквене достојанственике, гдје му се удварају, колико — што је још више — издајице, смутљивце и крволочне господаре Италије, гдје се припитомљују око њега, кад гледамо грозног Бернабо Висконти, — глје га зове, да му буде крштени кум синчићу, а Галеацо, познат ради „часног поста", гдје га милује. Али се још више дивимо оном лаком и веселом окрету талијанског народа вјери науке и штовању разума, кад читамо о оним слијепим учитељима, који, наслоњени на рамена своје дјеце, обигравају за овјенчаним пјесником сав полуострв с једне стране на другу, или о умјетницима, који ките своје соое пурпуром и златом, да њега дочекају. А када читамо, како га прати до Кампидоља омладина из најпоноситијих баронских фамилија, одјевена у црвено одијело, и како се руке Савела, Конта, Анибалдија, нажуљене у манипулацији са шестоперцем у грађанским ратовима поносе, што могу да проспу пред њега вијенце цвијећа, како се Колоне и Орсини налазе заједно и сложни само једног јединог дана, и то баш оног, кад постављају ловор-вијенце на главу овог заслужног сина фјорентинског биљежника, а народ га поздравља покликом: „Живио пјесник, живјело Кампидољо !" док пјесник одвраћа: „Живио народ талијански и Бог га одржао у слободи! . . " — Кад читамо све то, тада нам се чини, да зрака старе славе освјетљује ове рушевине Рима, који се опет подиже славећи крсно име ренесансе у Компидољу; тада нам се чини, да је Италија збиља достојна једног Франћеска Петрарке. Но у идеалу, који је обухватао мисао и љубав прама ренесанси, истицала се у паметп п срцу Петраркину пзнад свега: