Zora

Бр. VIII.—IX.

3 0 Р А

Стр. 299

садашње стање, пад и рушевину републике, тако си дубоко ставио прст свог говорништва у наше ране, да, када ми се год поврати у уши звук оних твојих ријечи, свагда ми нарасте бол у души, блага ми сјета облије лице а срце, које је горјело, док си ти говорио, сада, кад мисли, сјећа се свега и предвиђа све, разлијева се у сузе, не већ женске него човјечје, али у сузе човјека, који ће својом моћи да се згодном приликом заканп на нешто дивно у славу правде и правице. Па и ако сам већ отприје био у мислима често с тобом, од онога сам дана с тобом још чешће, те час очајавам, час се надам, час опет, колебајући се између наде и страха, говорим сам у себи: „Ох, да се то хоће икада да оствари! Да се хоће да оствари још за мојих дана! Па кад бих и ја могао имати удјела у тако великом предузећу, у толикој славм!" Па се окренем распетоме Псусу и подвикнем гласом жалосним и очима сузама орошеним: „О добри и преблаги Исусе, устани, чему спаваш? Погледај, шта све подносимо и од кога! Погледај шта раде твоји непријатељи а над грбом твога имена!" А на такове непријатеље Исусове (ви већ знате, који су то) бјеснио је Франћеско Петрарка толиким бијесом, да реформатори ХУ]-ог вијека мишљаху, да га могу убројити међу своје претече. Ни љубави, ни застрашивања, ни штовања га не савладаше. Пјесник мира постаје гњеван баш пред очима римског Двора; пјесник срамежљиве љубави одбацује сваки стид у описивању срамотних дјела достојанственика. У посланацама без натписа његов латински стил оснажује се новом моћи: фразе му пламте грозничавом сумпорном свјетлошћу, паклени огњеви букте лижући прљаве слике, а сотона (ово је једини пут, шго га пјесник спомиње) сотонапредсједава и управља смијући се кардиналском празновању. Но касније се показа, да је трибун много слабији, него ли што то замишљаше

он и наде пријатељеве а господа Италије продаваху и даваху у замјену оне градове, које су по мишљењу пјесникову морали ослободити и ујецинити, гомилаху око себе туђинске плаћенике, које су морали сложно одагнати а на гласове о миру дужде Дандоло одговараше исправљајући геограФску погрешку грађанину-говорнику. Ђенова одговараше новим биткама. Зато Петрарка у зрелим годинама, готово не поуздавајући се у господу талијанску, полагаше наде у цара Карла IV. и настојаше око повратка папа у Рим. Већ се не могаху Црква и Држава идеално истиснути из устава Италије; но Петрарка опет, пишући Карлу опомене и укоре, сјећаше га, да је Италија велика и да ће такова остати и без њега, а о повратку свете столице говораше као о поновном спојењу Рима с Италијом. У осталом својим пророчанским оком он гледаше дубоко у будућност: „двије свјетске свјетлости — пише он цар и папа, већ се гасе; два мача већ се ломе". Међутим настојаше, да у часу, кад се те двије свјетлости гасе, што већма подигне име и идеју Пталије. Ко посматра Италију у XIV. вијеку и Италију, какову замишљаше Петрарка у будућности, може слободно да се послужи компарацијом, дивном сликом стбне цркве у Милану, коју је основао опет један пријатељ пјесников, Ђовани Галеацо, први од господе, који помисли на круну италску: шума шиљастих стзшова, који, и ако су различити у позицији, у величини и висини, а сваки са својим подножјем, својим ћивотом, својим украсима и својом светињом, ипак се слажу у неком разноликом, живахном, фантастичном јединству; повише свих надвио се витак и сјајан златни ступ, који држи Богородицу, која онима, што су у близини, не изгледа, да се узвисује над осталима и међу осталима, док онима, што је из даљега посматрају, изгледа Као свечана и узвишена госпођа дивнога и убавога храма, који је сав само за њу начињен . . . (ј*