Zora

Стр. 328

3 0 Р А

Бр. X.

се тежаци: мртво падају заобливени стогови. — Прижги! — потиче жупан, и прилази од једнога до другога, да боље махну . . . ГТред подне, ластан дојаши и млади господар да прегледа радњу; разгледа дружину. — Зашто узе старог Анту ? знаш да не може — упита жупана. — Мучи се, господару, и издржава — а да Вам право кажем и потребан је. Господар нешто промрља, склону се у хлад и стаде да прелистава неку књижицу. И пече све то жешће, а у ушима зуји и на махове блијешти се. Доље пако море се сјаји и свјетло на пучини поиграва. Близу је подне. Редивоја дере земљу ко може. Хоћеш — нећеш, остали треба за њим да гоне ред. Стари Анте заостаје, сатрао га труд и невоља, а у задње вријеме и велике бриге: жена болесна и оба сина уграбише у војнике. — Гони, старче! — виче разиграни Редивоја и боље засјече у тешку земљу. Он га већ и не слуша, тек кад му чује глас, муком бесвјесно примакне. Мисли га заокупише и море га. Изровано старачко лице снуждило се. Пред собом гледа гроздове, што се лијепо отребљују, обилато лишће, што се ко море модри, права милота гледати! Народило се, буји и здраво је да га сутра отргаш била би га као други година усредјаматве. Туђе ради, а требало би, да своје раскапа; но не може потребан је наднице, да преживе њих обнемоглих двоје. И онако дан ради, а дан побољева. Па ето још и друга невоља надође. Прочиташе му синовљилист; у њему се тужи и пише:

„Муче нас и киње на вражју, а и гладан сам. Пошљи штогод, да знаш, невоља је!" Старац не вјероваше својим ушима, мозгаше: онако млад, храбрен и здрав, па да није бар сит! А веле: служи краља! И код те помисли, чисто се смео... А око њега земља пуца, сунце пали, сложна дружина одапире, соколи их жупан, и Редивоја се помамио. Сува земља ираши се! Његова уста се осушише, напио би се сит, ако ће и киселе наљевандуре. Но из реда не смије, заостао би, и онако снага га издаје, магли му се, све ко да му нешто игра испред очију. Облио га млаки зној и ко киша низа њ капље, чини му се доспјеће. — Ето ручка! — упри боље! дражи жупан. Но старац већ не може, жиле попустише, главе отешчала, трудне, обилате руке омртвариле. Наједном пусти мотику и натегом се испружи. — Не могу више! — једвице изре 1е. Дохвати мотику, заметну се ш њоме и хтједе да крене. — Куд ћеш ? — упита га жупан. — Кући, ако допрем. Пробада ме, — нехајно ће и настави : — Ето ни у свом пбту, не могу да добијем комад круха, да прехраним себе и жену —• и упути низ виноград. — Јесам ти рекао да није за радњу — јави се млади господар из хлада — а да и не подиже очију с књижице. — Напомени ми вечерас, да му по дана одбијем . . . И стари Анте, погурен, тешко набада низбрдицом к мору. Путем оћути јачу бол у глави и прсима, кољена клецају: једвице одмиче. За собом јоште чује звеку тешких мотика, око њега зуји и блијешти му се . . . А испред њега, на мирној морској пучини, заокруженој није-