Zora

Стр. 344

3 О Р А

Бр. X.

стови, ипак ихје било лако познати, било по лијепој црвеној бојм бпло по пријатном мирису. Леја је била луга, ајагода је било на стотине, пчеле и лептирови облијетали су тула заједно са великим бројем других бубица; ово зујање и лепршање крилаца личило је на шум, који се даје чути пазарних дана по градовима на трговима. Десно и лијево каламљене руже дизале су своје круне, пуне поносних пупољака на правим петељкама, и расцвјетане руже, широке као пехари, из којих се просипао, понеки пут, мирис, исто онако јак као у јагода. Дуге стабљике бијелога шебоја, пуне цвијета, личиле су на преслице са повесмом бијеле свијетле и угужване свиле; мало даљеорлови нокти, који су покривали зид, својим вијугавим стаблом и лишћем, заносно су мирисали . . , Јулија, клечећи на стази, сагла се и пажљиво је брала јагоде, са којих је истина нестало росе, али које су, ипак, задржале своју свјежину. У једној руци држала је бијели порцулански тањир, покривен, широким виновим листом, а у другој лијепе повијене маказе. При сваком склапању маказа по једна је јагода падала у тањир. Њени прстићи немирно су отклањали крупно лишће, те и најскривеније зрно јагоде није могло остати хжривено. — Није нужно да се кријете, мале моје, говорила је Јулија, биће те опет зато данас поједене. При помисли на доручак, она се мало осмјејкивала и црвењела. Један гост дошао је, изненада, у мирну кућу гдје је она, усамљена, са својим оцем и мајком проводила љето. То је био један породични пријатељ, млаци пријатељ, или боље рећи син једног пријатеља. Дошао је изненада око десет часова. — Ви сте дошли надоручак? питала је њена мајка. — Да, одговорио је Марсел, мало збуњен. — Добро сте учинили,' заврши отац. Јулија није ништа казала, али је

отишла у мљекарницу да види свој сир еа скорупом, који није био доста велики за четворо; што мари то додаћемо мало скорупа! — И јагода? Баш кад зе враћала у салон, гдје је сједио прашљиви путник, мајка јој рече: — Јулија, иди набери јагода, само набери доста. Јулија не уђе у салон, узе тањир и маказе, да набере доста јагода? Зацијело ? то није било погребно нп казатп јој. Г. Марсел је волио јагоде. Берући зрело воће, Јулија се осмјејкивала а њена главица, под шеширом од бијелих набраних чипака, руменила се мало. — Моја хаљина најзад, није баш тако ни ружна — говорила је онау себи сијекући зелене дршке, — бијела хаљина са блиједоплавим цвјетићима, зар то није лијепо, а јутрос је и дотјерана мало топлом глачалицом . . . Мислим да му се допада. Застала је; видјевши је непомичну пчеле, и лептирови, падали су на отворено бијеле крунице. Јулија је сањала. — Једна мала кућа украј шу.че, као ова, само мања, . . . над вратима дивља лоза. Бићу сама цио дан, јер треба радити. Али, око шест часова, доппа бих на крај пута давидим . . . Шга да видиш, Јулија? Она је оборила главу, и маказе се неколико пута склопише и отворише једно за другим. Нечији корак одјекну по шљунку, сенка једна заклони је од сунца, она подиже главу и зачуђено погледа, као да тобож није знала које пред њоме. — Ваша мајка послала ме да Вам помогнем, рече Марсел, ја ћу Вам држати тањир, хоћете ли? Она му допусти да тањир узме, и журно завуче маказе у лишће. —- Јулија, рече младић . . . Она само завуче р}'ку дубље за маказама. До сада је звао госпођицом. Испод ока погледа пут своје куће; њена мати