Zora

3

Бр. ХГ.

3 0 Р А

Стр. 373

Зато су они и мрзили смртно своје гонитеље, а њихове четвороножне помоћнике, који бјеху научени да не штеде жртву коју докопају, разликовали су још издалека и одмах се крили. Нико боље од Бпстода нпје умио да дресира псе, што му је за пограничну службу било од неоцијењене користи. — Суров је то и мучан посао којим се Вистод бави, — говорили су за њега земљаци његови. — Ко би се још могао надати да се тако "може преобразити и покварити створ Божји; прави су разбојнпци овп његови пси. Поред свега тога, ппак ова оговарања не дођоше до ушију Бистоду, па готово и није било таког уочлшвог јунака, који би се одважио да му тако што у очи каже. Рђаво су мислили о њему, али Бистод се је увјек користио уважењем, благодарећи страху, који је свакоме задавао. Но ипак да му не бјеше његових злих дога, кријумчари би већ давно с њиме свршили. Осредњег раста, слабуњав и у лицу танак, а погрбљен, са дугим и сувим рукама он својом појавом није могао никоме задати особитог сграха. Али су се људи ипак склањали од њега, и никада и нико није смио да посјети његово обиталиште. Али требарећи какалијепа жена бјеше у овога изрода! Висока и витка, права сеоска љепотпца са набреклим грудима и зарумењеним лицем. Ах! није само једно срце закуцало за овом љепотицом. Бивало је и храбријих, који су покушавали да се приближе љепотици, али су веома страшни били пси а и ревносни Бистод. Царинари неки били су у добром пријатељству са њоме, те су о њих сеоске куме и оштриле своје крезаве зубе, говорећи да се неки од њих користи пријатељским симпатијама Бистодове лијепе женице. Оне никада нису могле да вјерују, да она још може да воли и да буде вјерна своме мужу — таковује

противност представљала према њему ова крјепка и румена жена. Међутим, нико се још није могао похвалити њеном наклоношћу, а њено држање било је таково да му се није имало шта замјерити, што све изазиваше велико огорчење и завист код злих женских језика. Па да ли би когод знао на који је начин могао Бистод да утврди вјерност своје лијепе жене!? На далеко није било стражара који би га ма у чему могао да превари или да га надмаши. Често пута спољашни облик једног човјека не може да покаже његове д\'шевне особине. Послије једног наивног мажења и пољупца, при чему се је он био једаред појавио као случајни посматрач, научио је за дуго памети своју лакомислену невјерницу. Кадје њен обожавалац изашао, Бистод сазва своје крвожедне псе и заповиједив жени да клекне, рече јој: — Сад ћу ја тебе да научим памети за свагда, али само пази, не вичи, да ниси гласка пустила, јер ћу одмах пустити на те псе. Несретница трпила је његове ударце и сва окрвављена и изубијана, није смјела викати већ једино је потмулим стењањем издавала свој бол. О томе нико никада није знао, а и сам муж био је увјерен потпуно, да јој више никада неће пасти на памет да понови ужасан призор. Дубоко је она у својој души била затајила увреду, остала је као и прије тога покорна и тиха али је њена увријеђена душа знала, колико је мрзила свога звјера — мужа и како је жудила да му врати жао за срамоту. За дуго времена је она испитивала људе који су је окружавали, мјерећи све њихове особине, које би јој за намјерени циљ могле згодно послужити. И баш та жудња за осветом и жеља да за своју намјеру нађе подобног садруга, учинила ју је тако кокетном и уздржљивом, штоје њеним очима давало чудан сјај и пожудну љепоту.