Zora

Стр. 376

3 0 Р А

Бр. XI.

Жена је више интересна, но лијепа, нешто раније свенута ружа. Топло прољеће њена живота поскидало је пупољке са њених образа, али, у мјесто тога, као да су јој се увећале загасите, дубоке очи, које су, тек кад их изближе загледамо, биле плаве, као парманска љубичица. Нешто је постала слабија, тања; онака, као што су оне мало болешљиве жене, које су вјечито блиједе, често зловољне, а најчешће саме себи на терету . . . Ма да је Јоб вјеровао противно: жена га је вољела. Само га је рђаво вољела. Никад се није бојала, — није ни мислила на могућност, — да ће изгубити мужевљево срце. Свикла је била на лаке побједе и јеФтине лаворике, још од оног дана, када је у полукраткој сукњи на излетима, односила побједе. * Када се овај пошљедњи мали роиграг1ег десио између њих, полазили су баш на станицу, пред женину сестру, која већ пет година није била у гостима код њих. Пошљедњи пут видио је Јоб своју свастику, када је као 15-годишња мала била у институту. Није се сад ни мало радовао, што ће у овом расположењу, морати пред њом да се прави весео. Сад би му највише годило, да нађе неко пријатно мушко друштво, па да с њим проведе вече, па можда и цијелу ноћ. Зар и ноћ? За секунд застадошему мисли. За пошљедњих десет година није ни једанпут остао послије пола ноћи. Свагда је хитао кући, гдје га је чекалажена, читајући, а не лијежући прије његова доласка. Можда бп му сад још мање пребацивала, када би се задржао и до зоре ? . . . Ова мисао, као да га је још више нерасположавала. Нема сумње, његова је жена врло чудновато женскиње! Ппакће он имати право: жене раније старе, а он, 34-годишњи младић, не може већ да разумије своју, од њега старију, бескрвну жену, коју већ спопада више стална, но тренутна апатија.

Ишли су гори доли ио перону, и не нађоше ријечи једно за друго. Муж је, повучен у себе, низао и даље своје суре мисли, а није ни спазио, како крај њега стоји једна свјежа, млада дјевојка те га поздравља гласом звучног алта: — Добро вече, Јобе, ала се давно не видјесмо! * Напољу је пекло љетње сунце, а њнх троје сједили су у соби, пуној хладовине, разговарајући се. За пола године, колико је Ирма Селеш провела у њиховој кући, толико су се навикли на њу, као да је код њих већ десет година. Она је водила домазлук, замјењујући своју слабу сестру. Сестра јој је на томе била бескрајно захвална, а Јоб је био врло пажљпв према свастици. Свако јутро слао би јој пуно цвијећа, које би сам брао и низао У киту. И то прпје подне, имала је на грудима цвијеће, које јој је Јоб послао. Једну ружу од тих дала је својој сестри Ержи, која је то јутро била нешто веселија, но обично. Покривена широким љетњим шеширом, отишла је Ержа у врт, да види, да ли су се разцвјетали синотњи цупољци. — Хоћете ли и ви самном, — упита с прага сестру и мужа. — Врло је топло, — рече Ирма сањиво, — нећу се маћи из одаје. — Онда и ви, Јобе, останите с њом, забављајте то велико дијете, а када се заморите, дођите и ви замном у врт. Збиља, Јобе, не заборавите јој казати ону поруку! .. . — Знам већ, да је опет неко изненађење, — рече дјевојка Јобу, кад осташе самп. Де, говори брзо. — Радоваћеш се, Ирма. Пштван Војтар запросио ти је руку. — Та није могућно! Зар мпслиш да би пошла за њега? Зар сн га и ти мени намијенуо ? — Па шта би имала против њега? то је добар, честит човјек из добре по-