Zora

Бр. XI.

3 О Р А

Стр. 375

коЈима Је надзорник тукао остале псе Бистодове. Несретна жена пливала је жива растргнута, у читавој бари од крви. Повратив се у собу надзорник, при угледу тог грозног и неочекиваног призора, наже да бјега, праћен псима, који су му лизали руке, покривајући их крвљу несрећне жртве. Другог дана људи нађоше Бистода свезаног а његову жену мртву. Царинског надзорника су затворили и праведно

осудили. Бистод пак оправдан, задобио је код поштених људи у околини још бољег гласа и уважења. Све што је прије било, по мишљењу његових сусједа, зазорног по његову славу, то је било заборављено, и ако је он као и прије дресирао псе. Овака симпатија била је зато што је он, напустив службу, почео да дресира (обучава) псе за тајни пронос укријумчарене робе. Ниш Леша

ПоЛУ -СРЕЋНИ — вбтћ6б-Оа1атђ Маг^И; —

(^об Бенке тихоје закуцао на врај/гима одаје женине. Она је, наиме ' била нервозна, па је тражила да се само тихо куца. — Напријед! — чу се зловољан глас из одаје. Госпођа Јобова примила је мужа већ у потпуној тоалети за улицу. Муж је са уживањем посматрао њену елегантну појаву и интересно лице. Радо би јој пољубио уснице, али је спустила већ била вео, тако да јој је могао пољубити само руку, пружену му да закопча рукавицу. — Јесу ли кола овдје? — упита она озбиљно, гласом који је Јоба свагда охладио . . . —- Овдје су, — одговори Јоб кратко и окрене се од ње. — Шта вам је сад опет? Имате што да примјетите? — Имам, Ви знате, да се у пошљедње вријеме свагда буним против таког вашег тона. Када вам ја нешто топлије говорим, када у моме погледу прочитате, да сте лијени, да се бај првих дана враћа у моје срце, ви ме са таким тоном одбијате од себе. — Оставите, Јобе, ја сам старија од себе саме. Већ ми је тридесет и пет година, а прољеће мога живота било је тако топло,

да кад Је дошло љето, изгорило ми Је у души све . . . ■—• Смијешно је, што говорите. Други у овом добу почиње да живи, а ви већ афектирате замореност. Будите увјерени, трудићу се, да вас што мање чујем овако говорити. У осталом, ако је по вољи, можемо се кренути, воз стиже послије десет минута. Јоб је био од своје жене за годину млађи, висок, лијеп човјек. Родитељи и њени и његови, противни су били овом браку, баш због ове несразмјере у годинама. Али 24-годишњи младић био је непоколебљив. Обожавао је Ержу Селеш и вјеровао је, да ће умријети, ако она не буде његова. И необично лијепа дјевојка вољеда га је цијелим бићем својим. Нису вјеровали никоме, већ само својим осјећајима, сањали о срећи топле, бајне и заносне снове. Када су заједно шетали, — већ као муж и жена — сваки се поглед зауставио на њима. Они у заносу своје љубави нису ни осјећали, како пролазе дани, мјесеци и године. Али сад, послије десет година брака било је међу њима чешће препирке, спорјечкавања, што је Јоба доводило у велико нерасположење, појачано и тиме, што нису имали дјеце.