Zora

Бр. XII.

3 О Р А

Стр. 421

•'ЗОЛЕСЛАВ

РУС

— Скица из пољске саврелгене књиге — Јелица Беловић-Бернадзиковска —

О.

/д свих дарова, коЈима Је природа геније надарила, свакако је хумор један од најдражих. Ама, какав би то био таленат у коме нема осмјеха? Сва су дјела великих генија, дјела с осмјесима обасјана. Са благим осмјејком на лицу само геније може да гледа на -ситне људске прилике и неприлике; такс Гуливер гледа на војне Лилипутанаца, тако Хомер описује грчке војне, тако Ариосто опјева средовјечне витешке ратове, тако Шекспир црта своЈ*е комичне јунаке а Адам Мицкијевић свађе и препирке пољачке шљахте, тако Јулије Словацки удара на Грабца и Шлаза. Сви су ови аутори писали са осмјехом на уснама, а у томе осмјеху бијаше љубав, стрпљивост и доброта. Геније посматра вазда са планине ситне људске бриге, а хумор гледа на људски род као на хрпу дјеце. Писци су разноврсни : једни полете изнад свагдашњости и њезине појединости, изнад тривијалности и пролазностН, па се само занимају за велика питања живота. Такова су дјела Фауст, Манфред Густав, Кордиан и т. д. Други писци љубе опет баш ту свагдашњост и њезине ситнарије, њезине ситне жеље, њезин плач и њезине ралости. Такови су у првом реду хумористе, као Сервантес, Молиер, Стерне, Красицки, Дикенс, Текереи, Жан Пол, Доде и други. У свих ових доминира нота хумора. Има додуше и генијалних писаца, у којих је осмијех риједак, или га нема никако, али за то у свих тих осјећаш, да једна жица није навијена: нема ту топле срдачности! Ти су писци Данте, Красиниски, Балзак, Флобер, а особито Зола. Болеслав Прус је хумориста у најљепшем значењу те ријечи. Он осмјех буди у читаоца, а у исто доба узбуђује га, до дна душе. Болеславово срце осјећа све

људске патње и пуно је бескрајне милости. Прије свега близу су му патње малих створења, патње дјеце и људи једноставних и природних, искрених. Он љуби људе, своје љуле, свој народ, своју земљу. То је главна црта његове књижевне осебине. Варшава је најмилија тачка његове љубави за домовину, јер је она срце и пулс њезин. И за то су његова дјела сва пуна садашњих људи и садашњих прилика. Ко би га хтио карактеризовати, најбоље би га означио, кац би о њему оно рекао, што је он сам написао о једном од својих јунака, наиме о неком младом ђаку и то у његовој фантазији „Сан" Он ту каже: „Опазио је, да се из његова срца и духа извлачи, испреда хиљаду зрагса као златни нити, које су се разишле на разне стране слатке отаџбине. Разилазећи се тако прихватиле се неке родитељског дома, лруге опет куће, гдје је провео дјетињство, трећа дрвећа под којим је трчао и играо се, и камена на коме је сједио, па каблића из кога је воду пио! Још и друге срдачне зраке прихватиле се његових колега, његових најмилијих књига, познатих госпођа, милих новина и позоришта. Бијаху то све предмети и људи које је онљубио... И ради ових зрака и нити, које су га везале са читавим свијетом, постао му је рођени живот хиљаду пута пунпји, опсежнији ..." Заиста, лијепе ријечи. Ако епопејом називамо такав нјеснички умотвор, у којем се наЈразноврсније и најголемије масе крећу, онда је Прус доста такових епопеја написао: „Иасолука", „АшеЉа", „Га1ка", „ЕтапсурапЉЈ.", све су то такови пјеснички умотвори, јер у њима живи читаво модерно друштво.