Zora

Стр. 400

3 0 Р А

Бр. ХП.

нису јој допустили да сама доји своје мало девојче, те морадоше узети дојиљу, што младој матери беше веома тешко. Дуго је времена требала док се могла сасвим опоравити. Услед слабости постала је веома осетљива. Тако јој се и учини, као да њен муж није више онако њежан према њој, као пређе, и да много више обраћа пажње њеној пријатељици. А често је замигшвен, па и расејан, кад је с њоме сам у соби; а чим би ушла у собу Симка, одмах би се и он разведрио. Из прва је одбијала ту недостојну сумњу, која се у њену душу почела силом увлачити. Па се чисто страшила да неби случајно и они опазили то њено нерасположење. Али што се јадна Босиљка више трудила да убеди себе, да се преварила, то се све више уверавала о страшној истини, гледајући њихове дуге погледе, којима су се, можда, споразумевали, а који су њу до очајања доводили. А ипак се уздржавала, да им што примети. Њен понос и њежност нису јој допуштали, да свога мужа вређа својом, можда, неоснованом сумњом. Ипак једнога дана кад беше сама са својим мужем, рече умиљатим смешењем: — Како ми Је мило кад смо тако сами, већ ето скоро три месеца, како смо вечито као под неким надзором, не можемо више ни да се одамо нашој срећи, као што нам срце жели. Мораш и сам признати да си пређе много нежнији био. А сад ми се чини, као да смо се отуђили једно од другог. — Шта ти још неће пасти на памет? — рече Сретен, са неким усиљеним смешењем. — Та наша нас је мала ћерка још више сродила. — То је истина! —рече нежним гласом Босиљка. — Али нас Симка

отуђује. И право да ти кажем: она је излишна у нашој срећи. Па њен вечити смех већ ми је досадио. — Како си неблагодарна према тој доброј пријатељици, која те је неговала као мајка. Нисам знао да имаш ту ружну црту у своме карактеру. То рече са неким прекором, који прође као нож кроз Босиљкину осетљиву душу. А садјој беше јасно, да је он не воли више онако као пре, иначе јој не би могао тако опоро одговорити. Од тога дана Босиљка није имала више мира, њена душа беше испуњена неком ужасном сумњом. Најпосле хтеде Симку опоменути, да је већ време да иде кући. Па и то јој понос не допусти. Не би јој то могла рећи хладнокрвно, и Симка би одмах опазила, да је на њу љубоморна, а ни пошто неби хтела, да се пред њоме толико понизи. Најпосле уздала се и у понос своје пријатељице, да се и она не би хтела толико заборавити. Та Босиљка је сваког мерила по својој племенитој души. Шта више она је једном приликом рекла и самој Симки, да неби могла живети, кад би се осведочила, да ју Сретен више не воли! — Па се тиме кад када и тешила, да Симка води о томе рачуна. Но и Сретен, као да се покајао,што беше према својој жени онако опор, па постаде много нежнији. Тако потраја неко време и Босиљка се мало умири. Шта више и Симка се повлачила у своју собу, да би њих двоје остављала саме. Босиљка је морала сваки дан излазити куд у зеленило због свога здравља, и том приликом увек би ју пратио Сретен или Симка. Али од неког времена Сретен се изговарао да има неки хитан посао да сврши, а и Симка беше опет нешто слаба.