Zora

Стр. 62

3 0 Р А

Бр. II.

крст часни и драгу слободу. Не клонух духом, већ се затворих са одабраном мојом дружином у цркву и бијеле наше куле, бијући се и одбијајући турску навалу. Доклен чујах у затвору војводу Мирка Петровића, дотле имах и наде да ће доћи час избављења, а пошто изиде из затвора већ се нијесам могао надати избављењу, но и ако не имађах ни зрачка надежде у избављење моје, опет нијесам клонуо био, остадох вјеран одлуци сво.јој, жртвовати себе и свакога свога, а не предати се Турцима, за то и на пријетње силнога Омер-паше, који ми казиваше, како је ухватио књаза Данила и војводу Мирка и како их је послао са свима војводама у Цариград, са презрењем сам одговорио, позивајући га да чини све што може, и да се нигда жив предати нећу. Па видећи да нема спаса ни помоћи ниодкуда, позовем свештеника брата мога, те он причести мене, све војнике и чељад моју, спремајући се тако за очајну, јуначку и хришћанску смрт. Све муке које ми задаваше затвор, пријетње, глад и жеђ, неспавање и непрекидно борење, толико ме није морило и мучило, колико помисао на књаза Данила и на Црну Гору, за коју мишљах да је погажена и уништена. У тијем мукама, у тој неизвјесности нијесам могао даље остати, јер није лако држати се у затвору годину дана и одупирати се свој турској сили и навали, а не знати што се чини од Црне Горе и Црногораца, те написах писмо Књазу Данилу овог садржаЈа: Вишешки Госиодару И ирео!сељни Књазке! Година је дана од како силни Турци уђоше у срце Црне Горе и

раздвојише Брда и Црну Гору. Турцима се предадоше рђе и кукавице, лижисахани и потурице, пљунуше на часни крст, обрукаше лијепи српски образ, губало их мајчино млијеко. Омерпаша ме опколио, нуди ми благо и госпоство, пријети ми свакојакијем мукама, прича ми да је заробио Тебе, да је нестало слободе црногорске, али ме сва обећања намамити не могу, нити ме пријетње, затвор и бој уморити може, и ријешио сам се умријети са цијелијем мојијем родом, мушким и женским, тек турску руку нигда Јоле пољубити неће. Господару, ово је пошљедњи опроштај који Ти из затвора шиљем, са свом мојом одабраном браћом и изабраним друговима мојим, који ће сви изгинути са мном, вјерни часноме крсту, вјерни српскоме имену и слободи златној, вјерни Теби своме Господару. Ако си жив, да си прост Ти и да су прости сви Црногорци, знади : бићу гроб, а никад роб. Твој вјерни Сердар Јоле Пилетић са дружином Овакво сам писмо послао из затвора књазу Данилу, који се онда налазио на Церову у Пјешовцима. Писмоноша је са великом муком послије 15 дана прошао кроз турску војску и ноћно, без мјесеца, дошао код књаза Данила. Кад је књаз Данило примио писмо и почео читати, вреле су га сузе пропале и од муке и жалости не мога устећи своје челично срце а да тужно не уздахне; јер нема више муке, нити има веће ране, него чути вапај свога пријатеља, чути уздисај јунака, чути опроштај мученика а не моћи дати руке од помоћи. Заиста мука књаза Данила овога часа није била мања од моје, пошто ми