Zora

Сгр. 106

3 0 Р А

Вр. III.

товим, но упознавши се с њима није их више оставити могао; „у томе је човјеку божанствени огањ" — казао је, — „његов значај биће велик међу људима". Шуберт пак обожавајући читава свога вијека Бетовена, могао је само једанпут посјетити умирућега генија. Та околност објашњава се условима живота обојице композитора. Бетовен, коначно оглухнувши, живио је повучено, а арена Шубертова дјеловања била је — улица и кафана; први се кретао у вишим круговима, а други — у нижим. Смрт их је ујединила; они су сахрањени готово упоредо на Веринговом гробљу у Бечу. Није дуго преживио Шуберт Бетовена и умро је у тридесет првој години истрошивши снагу, попут Моцарта; у стварању њихову, као и у животу, било је много сличнога. Стварање обојице није се могло истрошити ; истрошила се само физична снага; обојица су пјевали своје пјесме, као небесне птице, не бринећи се о сјутрашњеме јутру и не користећи се земаљским благом. Судбина је тим генијима дала два сапутника, — глад и невољу, — са којима се никад растајали нису, а тако су се привикли њима, да се нису особито ни старали отрести их се. Страшно је судба поступала с њима, а парочито са Шубертом, који никада није знао за радост, за искрену љубав женску, за материјалну сигурност, ни за клањање гомила, ни за заносе публике, једном ријечи ни зашто, што би могло утјешити човјека у невољи. „Дјела, саздана мојим страдањима, — пише он у своме дневнику (1824 г.) — задовољавају друге, али нико неће да појми моје јаде и да заједно страда са мном." Једноме од својих пријатеља он је једанпут писао: „престави себи човјека, коме су се све најљепше наде рушиле, — човјека, коме чак и љубав и друштво наносе само јаде,— и кажи: не морам ли се сматрати најнесрећнијим човјеком у свијету?" И у истини Шуберт у своме

животу није имао ништа утјешнога; од дана рођења (31/19. јануара 1897. г.) па до саме смрти (19/7 новембра 1828. год.) није видио ништа, што би му принијело задовољства; само пред сачом смрти био је задовољан, када му је бечка публика изражавала своје усхићење, приликом концерта из његових дјела, којим је он сам дириговао; но то је било тада, кад му је снага била разрушена и кад је већ све своје пјесме, а заједно с њима и осјећаје, дао човјечанству. Својим ријечима у писму оцу: „ја никада не силујем себе, него пишем само под упливом неодољиве потребе моје душе, да се излије у звуцима" — он, да не може боље, опредјелио је своје рго&взшп с!е ; изливати своје осјећаје била је потреба његове душе, тако богато обдарене природом. И шта само није писао Шуберт! Опере (седам), симФоније (седам), квартете, квинтете, трио, композиције за фортепијано, 81;а1>а1; МаЂег, пјесме (самих пјесама написао је 600, а по мишљењу Рубиништајна — 800), просто невјероватно, да један човјек може толико написати у течају 15—16 година свога стваралачког дјеловања; он је управо писао свуда: дома, у својој мансарди, заваљеној исписаном нотном књигом, (добро је још било, што је достајало новчића за куповање нотне књиге); у вријеме шетња; у кафани ; при другарској пи ■ јанци и т. д. Све у животу давало му је побуде и материјала за бесмртна дјела, (и у томе сличност са стварањем Моцартовим.) Издавачи не ће да штампају бадапа познату његову пјесму „Ег1кошд"-а — а Шуберт наставља писање не осврћући се ни мало на ту недаћу (каквој је он навикнут.) Додајемо узгред, да је један од тих издавача, Дијабели, згрнуо за једну његову пјесму „Сег ~\Уапс1егег ; '—27 хиљада форината, а писац је... гладовао. До овога времена нијесу објелодањена и позната сва (без изузетка) дјела Шубертова; он није имао обичаја обиљежавати их датом, а затим многи његови рукописи налазе се у часним рукама и чувају се