Zora

Бр. III.

3 0 Р А

Стр. 107

као ријеткост. По списку лјела, прибраном Ла-Маром, рачуна се 173 ориз-а, а необиљежених ориз-ом — 43; у њиховом броЈЈ' налази се и таких, које садрже у себи по 50 састава, по 40 пјесама, по 14 и т. д. Да би имали колико толико појма о брзини стварања и плодности Шубертовој, доста је пребројати само његове написане ствари за једну 1815 годину: више од стотину пјесама, пијеса већега и мањега обима за вишегласно пјевање, састава за фортепијано, двије симфоније (В-сЈиг и С-<1иг), 81аћа(; Ма1ег (В), веће Ма^пШеа!, 8а1уе ге^ша, и много духовних састава и најпошље седам опера и оперета! И све то, без и најмање материјалне награде, која би одговарала труду а осигурала га макар за идући дан. Да напоменемо само епизоду са његовом опером „ Алфонс и Естрела." Шуберт је послао ту оперу Веберу, који је у то вријеме, у Дрездену, играо велику улогу. Прегледавши партитуру, Вебер обећа, да ће је изнијети на позорницу. Тога времена дође он у Беч да изнесе своју „Јевријанту", која није успјела у Дрездену. Шуберт се о њој неповољно изрази, што неки одмах доставише Веберу. „Прије него ће судити о мојој музици" — рече Вебер, — „глупан, мора се поучити." Увријеђен таким приговором, Шуберт се упути са својом партитуром „Алфонса и Естреле" Веберу; пошљедњи мислећи да има посла с почетником (Шуберт је био врло млад) и да гледа пред собом први покушај ученика, раздражено му рече: „кажем вам, драги мој, да се прве опере, као и први штенци бацају у воду." Само се по себи разумије, да, пошље такога одговора, Шубертова опера у Дрездену није изнесена (исто као и у Вечу; први пут опера Шубертова угледала је свијета 1858 г. када је била изнесена на бину, благодарећи заузимању Листа, у Вајмару). Није се боље држао према Шуберту ни велики Гете; више од педесет пјесама његових ставио је Шуберт у ноте,

а кад ихјепослао творцу „Фауста", није га овај ни одговора удостојио. Само два лица имала су учешћа у томе великоме таленту, — а то је стари композитор Салјери, који се сам интересовао за њега, — и познати у то вријеме пјевач Фогл, пјевајући његове пјесме и таким начином ширећи их. С тим Фоглом Шуберт је обишао Њемачку и Угарску као његов пратилац и свуда се упознавао са народним пјесмама, које су му дале обилна материјала за његова дјела. Но то се десило иза тога, кад је већ више ствари био написао; до познанства с тим пјевачем, који је растумачио велики значај ПЈубертова стварања, пошљедњи се ужасно таворио, но као успркос злој судбини, није престајао компоновати ствари сваке врсте. Шуберт се није имао коме обраћати за издржавање. Отац његов, сеоски учитељ у Лихенталу (код Веча) био је оптерећен многобројном породицом; у њега је било четрнајесторо мушке дјеце од прве жене и петеро од друге, те није могао, са врло слабим срествима, да издржава породицу како треба. Какве је дакле дјечије радости могао доживити Франц Шуберт код куће? Шесте године њега даду у школу и учитељ његов, Хољцер, при сусрету са оцем му, говораше: „тај је младић саткан из музике." Треба при томе примјетити, да како отац, тако и браћа његова волили су музику и сами свирали; тијем се и објашњава то, што је Франц Шуберт компоновао масу домаћих композиција; пошто је извађаче за њих имао код куће. Кад је он, једанаесте године, ступио у придворну капелу, његов старатељ. Ручицек, овако је о њ.ему доставио капелнику Салјеру: „чини ми се, да је он учио у самога Господа Бога." У тринајестој години Шуберт је често уггрављао оркестром у одсуству свога учитеља и он је већ тад био писац многих састава. Шуберт није био особито склоњен наукама, као ни сухим музикалним формулама старога педанта Салјера; по изласку 14*