Zora

Стр. 132

3 0 Р А

се био оријентовао и знао да је обратно случај. Борба је сад застала на мјесту и по ватри се видило, да је наступио врло критичан и одсудан моменат. Тада један коњаник, долети у трку мени и очима пуним суза, рече ми: „све изгибе! све Турци исијекоше! помагајте!" Не рече нити да га је ко послао, нити ко га је послао, а ја сам држао да није вријеме томе да га испитујем. Требало је и датом ми задатку одговорити (за овај је била везана част мог имена) и спријечити евентуалну потпору из Бијељине, да својима помогне, а и браћи у крајњој невољи помоћи. Одмах рекох Радуловићу : „узмите, бане, двије сотње, маширајте косо напријед (показујући му руком сјеверозападни правац) док не изађете на друм Бијељина-Рача; ту изврш'те пола захођења, — лијево крило напријед, — маширајте тим друмом, — правац сјеверу, брзо! Ви ћете тиме доћи Турцима за леђа и нападните их свом снагом 1 -1 енергијом." Трећу сотњу његове дружине упутио сам, да се као његов „десно-крилни, позадни степен," построји између мене и њега, и одржава свезу међу нама, а четврту као његов „лијево-крилни позадни степен", западно од њега, са задатком, да му чува и штити лијеви бок. Од V. дружине извео сам двије сотње на линију, гђе је Радуловић*) са својом дружином стајао, и ове су примиле топове у простор међу собом, а двије су остале на мјесту у Другој линији, као резерва. Сва су ова кретања и маневре моји млади војници (од 18, 14 и 12 дана, али већ ватром крштени) врло брзо и тачно извршили и, 15 минута најдаље, пошље почетка кретања, Раду•) Михајло Радуловић, Црногорац, заповједник IV. сотње.

ловић је ударио на Турке право с леђа. Ја сам овај маневар претпоставио нападу „у бок" (турски, десни, куда сам га тако исто могао управити) са разлога, што у маневарским линијама, односносно њихове дужине, и тиме скопчаних обзира на вријеме, није било скоро никакве разлике, а међутим је напад с леђа много одсуднији и при том је овом мом, непријатеља с леђа нападајућем, стубу одступница потпуно осигурана. Радуловић је свој задатак снажно и сјајно извршио. Чим је он ударио на Турке нису се ови ни 15 — 20 минута држали: њихов бојни ред је прснуо, руље разбијених Турака избиле су кроз источну ивицу међашких воћњака и упутиле су се, у правцу на југ, управо на одступницу наше војске, -— која се од почетка с њима борила. Чим су мене опазили отпочели су неуредну ватру. Рачунао сам ја на то, да ће, кад ја Турке Радуловићевим стубом грунем у леђа, комађе њиховог раздробљеног бојног тијела и овамо полетити и за то је четовођа Ђура Јовановић, по мојој заповијести, са својом сотњом извршио „промјену правца и основне линије." У десно — лице к сјеверу — развио се у ланац, и истрчао им на сусрет, на 100 корака од прилике напријед, до једног ровчића и одавде је отворио уредну стрељачку ватру. Све је ово извршено и врло брзо и тачно и на вријеме. Сјајно! И Турци су ови брзо се вратили натраг у Међаше. Још једно четврт часа чула се испрекидана, неуредна пјешачка ватра. Нешто пошље 9 часова престала је ватра сасвим и наша се војска повлачила у Бујуклића Аду. Побједа бијаше наша, и то гготпуна. IV. дружина — 400 момака —■ изгубила је, у борби од не пуна