Zora

ј

Бр. IV.

3 0 р а

Стр. 125

дри да разоримо своје рођено гњездо. У г. Руварцу и покојном Даничићу имамо за то два јасна типа." У I поглављу брани јаким аргументима послиједњег деспота од нападаја Руварчева, да је био проста варалица и пробисвијет незнана рода. У II поглављу говори о Руварчевој „такозваној сеоби" 1890 и његовој тврдњи, да су Срби „добјеглице" „незвани гости" и о броју исељених душа, који број Руварац навлаш подцјењује (Руварац вели, да је свака породица од оних 36000 исељених бројала попрјечно 3 душе. Сјетимо се само наших задруга!), те износи сасвим противно мишљење. У III глави говори о привилегијама, те еклатантно побија Руварчеву тврдњу, да су те привилегије дате биле Србима у Србији, у том случају ако је Аустрија од Турака освоји. У IV глави износи своје погледе у прошлост и будућност, те упозорује куд води наш немар и неполитичност наша. Глава V илустрира Руварца као субјективна историчара, како без довољно вјероватних аргумената самовољним тумачењем суди о догађајима само тако, да нам се увијек само у ружној боји прикажу. У завршној ријечи излаже Руварца као историчара који не води бригу о философији историје, о социологији и њеним принципима, о времену, идејама, него субјективно конструише политичке ситуације и личности па на завршетку вели, да су његови списи кадри да убију све идејале и да умање вјеру у љепшу будућност. „Може ли — завршује он — бити то задатак српског историчара у времену, кад јеу изгледу, да се реши судбина и будућност целог нашег племена, за који тренутак треба да „горје имјејем серца?" А ја ћу да додам томе и ово: Само

површност у посматрању поЈава води циничкој философији , којој ништа не импонује, којој ништа није свето, па се љути на оне који гаје у срцу плам идејала, а ако ико, то интелигентан и учен човјек треба да употријеби своју душевну надмоћ само на то, да уздиже, исправља те идејале а не да их на мрски начин неосновано и без истинске праве подлоге руши. Да, то је управо дужност научењака, да ствара, а не да обара оно што му је лијепо и добро, и то из увјерења и љубави према њима а и према народу из кога је и коме пише. Не ради ли то, он не одговара свом узвишеном позиву, те је само од штете, а најзад — идејали народни остаће и онда идејали народни, кад се буде већ у велике заборавило на научењаке оваке врсте, употребив оно мало научних истина њихових, или кад их буде наука још спомињала, али само као неку врсту — куриозитета. Не могу да пропустим а да не поставим још и ово питање: Ко је од веће користи народу био, да ли какав слијеп гуслар или Руварац? Но да завршимо. Ову књигу не могу довољно препоручити нашем читалачком свијету, који се за нашу прошлост интересује. Она ће многом Србину канути у срце, — што му га је Руварац без оправдања и без разлога отровао, — кап слатке утјехе, да није код нас све онако црно као што нам то Руварац црта. Из ње ће се читалац увјерити да има умних и начитаних људи, који знају и научне разлоге, зашто с пуно љубави и гшјетета вјерују у нашу лијепу и значајну прошлост и — дај Боже — још љепшу будућност. А ми треба да вјерујемо и сами и учимо друге вјеровати јер само ко вјерује, тај се сиасава. М X-