Zora

Стр. 180

3 0 Р А

Бр. У.

штеђевину — страшно је то било, сам са старицом у полумрачној одаји. Јако притиште руком џеп на прсима •— је ли ту? Да, осјетио је нешто тврдо — ту је. Кад буде у шуми, на миру, бројаће; сад још не. Сад само даље, у шуму! Кад би тамо био, све би било добро. Дакле напријец! И пође даље; али сад није ишао средином пута, него по ивици шанца. Не појимаше како је могао бити тако непажљив да иде средином пута. И све је брже корачао, а са сваким се кораком даље увеличавао страх који га је давио. Да, страх га угушиваше. Чинило му се као да се шума удаљава од њега, не може да јој се приближи, па га обузе очајање, хтједе на глас да вапије. Али стиште зубе — само тако што не! Од прилике још стотину корака требало му је ићи до шуме — па поче трчати. Увидио је да је погрјешку учинио, да је то лудо, али није могао друкчије, морао је трчати. Чинило му се као да га нечија рука гура напријед. Још један скок, па је стигао на границу шуме. Пружи руку и дохвати прво дрво које ту бијаше; учини му се као да му је оно пријатељ, спаситељ, па му се приљуби — сад је у шуми. Задихао се од трчања. Уста му бијаху отворена, отимао се за ваздух, као утопљеник кад избије на површину воде. Учини неколико корака у страну, у шибљик — и опет застаде. Осврте се. Не може га нико с поља видити. Могу сад доћи, пјешке, на колима или коњима, он је прикривен. Он је био осигуран, спасен. Спасен! С обема рукама обгрли чворновито дрво иза кога се бијаше сакрио; обузе га некаква помамна радост; узвик радости отимаше му се из задиханих груди. Најзад дође себи. Сад опет даље у шуму, лијево од пута, јер је град с десне стране. Опет га обузе страх, баш је десно од пута ушао у шуму. Мора дакле још један пут изићи на пут, мора прећи -на ону другу страну. То је зло; али бити

мора. Срце му је обамрло кад је оставио мјесто гдје се бијаше прикрио, одвуче се до шанца. Мотрио је пажљиво десно и лијево, не би ли кога угледао. Нема никог. Погнуте главе чисто прескочи пут, као ласица кад из једне ускочи у другу рупу. На оној страни опет застане, ослушкујући десно и лијево. Да ли га је ко видио? Није. Срећно је прешао. Све је добро — Бог га не оставља. Кад је то помислио, учини му се, као да му низ леђа циједе сунђер, натопљен хладном водом, те млазеви ледене воде полако цуре по ртењачи. Бог —? којешта — нема Бога. То је недавно читао кад се, љенивац, по граду шуњао. На једној клупи нашао је неколико листова, ко зна из какве књиге, па тамо је читао да је лудорија све што се о Богу прича, да су то измислили попови угађајући богаташима, да плаше сиротињу и да вуку за собом незналице као малу дјецу. Одахну. Људи који пишу ствари што послије печатају, морају то знати боље од њега. Нема Бога, и то је добро. Умирен, могао је даље ићи, што је и учинио. Пут му оста иза леђа, а он се губио све даље, у шуми, која му се учини бескрајном. Никад није био у шуми. Није умио ни дрвета разликовати. То се не учи на каменим улицама, гдје је он одрастао. Чинило му се као да га окружава нов свијет. Све му ја било непознато; али лијепо. Што је даље ишао, све је више осјећао да је у шуми заиста врло лијепо. ЈТијепо и пријатно. Осјећао се као гост у богатог човјека; у богаташа који пролазећем отвара своје дворе, говорећи: Уђи, уђи слободно, јер га овдје неће питати јеси ли богат или сирома, уђи само. Ишао је по земљи што је под шумом, по земљи мекој, маховином покривеној, каква и треба да је за његове уморне ноге. 11а како се боље ходи по тој земљи, боље него по каменој облози градских улица! А ваздух му лелујаше око главе и освјежаваше је, пун мириса од биља. Диван ли