Zora

Бр. VI.

3 0 Р А

Стр. 207

превукох руком по челу и реших се да не улазим у МацесФелдов дућан. Вратих се кући па легох на диван, некако задовољан, учини ми се да сам лак као перо и стадох звиждукати, гладећи брк и гледајући у таваницу. Нисам ни осетио кад ми је пришла жена. А она, као оно лекари кад прегледају у болесника

прса, метнула ми два прста своје леве руке на чело, а једним прстом десне руке удара по она два, па се смеје! Насмејах се и ја. А она: „Јеси ли сад сасвим мој?" — „Право да ти кажем, одговорих јој, у ствари сам само твој и био." Не вреди ништа више ни записивати... 0.

Песдое Молете Јакшића*' — Др. ЈБувомкр —

'ва књига песама, коЈа Је с толико страна с великом хвалом и радосно поздрављена, на нас није учинила особита утиска. То не долази отуда што бисмо ми, по хвалама које смо о овим песмама читали, сувише много били очекивали, — јер смо ми многе од њих већ раније били читали у разним књижевним листовима српским. Али и да нисмо, искуство које смо у томе погледу стекли научило насједане полажемо много на хвале које читамо о онима што данас у нас певају. Ако је у опште било каква предубеђења с наше стране, то је, мњење које се поодавно утврдило у нас, да после Војислава нисмо више имали песника; да је то био последњи истински песник наш, који је испевао лабудову песму Српске Лирике. И, ако је тога предубеђења у нас било, оно је, сад, пошто смо ове песме прочитали, постало стално наше убеђење, — и остаће то, бојимо се, још задуго... Као што рекосмо, песме Милете Јакшића на нас нису учиниле особита утиска. Ми смо у њима нашли стихова, али нисмо нашли песама, а још мање смо у њима нашли песни-

ка. Јер, оно што чини песму и чини песника, то нису само стихови, него још, и пре свега, осећање. А овога ми у песмама његовим нисмо могли наћи, — мислимо, правог, истинитог осећања. Он не пева из своје душе, него пева по угледању на друге; његово је осећање позајмљено, из друге руке: њега су инспирисали песници, — чешће и прости стихотворпи. Та околност, сама по себи, очевидно, није од толика значаја да би јој требало посвећивати нарочити чланак; нити бисмо ми, зарад ње саме, ово писали. Што ово пишемо, то је зато што ми у М. Јакшићу видимо представника читавог једног кола млађих песника наших и, више но то, представника наше данашње лирике у опште; и што мислимо да је време једном повести озбиљнију реч о данашњим песницима нашим. Њих бар не морамо митити, ни гледати им кроз прсте, — песника смо бар имали да можемо бити и без ових данашњих. И ово што пишемо о М. Јакшићу има, отуда, шири смисао. Његове су нам песме само повод писању; а прави предмет, и ако посредно, данашњи српски песници у опште. Јер оно што важи о њему, важи, врло великим делом, и о њи-

*) Велика Кикинда; Штампарија Јована Радака. 1899; мала осмина; стр. 186.