Zora

Стр. 208

3 0 Р А

Бр. VI.

ма: његове су песме огледало, у којему се верно огледа слика данашње Српске ЈТирике. Песме М. Јакшића могу се поделити у две врсте : једне, у којима се опажа утицај Змајев; и друге, у којима се опажа угледање на Војислава. Ова ће два песника наша, како мени изгледа, највише имати да одговарају на страшноме суду потоње историје српскога песништва. Сви, скоро, песници без талента угледали су се на њих; неки на једнога, неки на другога, а неки, као М. Јакшић, и на обојицу. И, било је сасвим природно да се угледају на њих, — јер је на њих најлакше угледати се. За угледање на Ј. Илијћа треба, поред песничкога осећања, још и осећања у чисто српскоме духу, какво се у нас већ изгубило; за угледање на Ђ. Јакшића, снаге и силан поетски темпераменат (који се, у осталоме, противи подражавању другоме); за угледање на Л. Костића није довољна само настраност у идејама, него треба још и духа, који је с њоме, врло често, удружен у песмама његовим. Ништа од свега тога изгледа да не треба те да се у песми подражава Змају или Војиславу. За подражавање Змају треба само наћи идеју, идеју у смислу наших лиричара; а идеја има свак, па и песници без талента. Код Војислава изгледа да не треба ни тога; треба само узети какав предео, у које било доба дана или године, описати га у стиховима, и песма је готова, — и да се позајмљују поједине Војислављеве речи. На ова два песника наша угледао се, као што смо већ рекли, и М. Јакшић; и то (ако је судити по томе што су оне песме које су постале угледањем на Змајеве дошле напред у збирци), прво на Змаја.

Шта је оно што чини карактер Змајеве лирике, нарочито његових љубавних песама, то сам једном ранијом приликом изнео: одсутност, или бар оскудност, у осећању, и место овога мисао, поређења, поента, духовита реч. Све се то може примити и научити од другога, — онако бар како то видимо у оних који су му подражавали, и којима је он показао како ће певати а да не осећају певајући. То је примио и научио од Змаја и М. Јакшић. Узмите на пр. ову његову песму: Гледала је у дубокој ноћи Црно небо пуно вечне тајне, На очи јој две звезде слетеше: Зато су јој очи тако сјајне. Љубила се са ружицом младом Кад се јутром у лехи развија, Па јој листак на уснице оста: Зато су јој уста руменија. Гледала је када облак букне, Муња суне, храст доле обори; Па када је на ме погледала, Моје срце у пепео створи. Што је у овој песми главно, то није осећање: њега у песми и нема; него идеја. Тако је исто и у овој: Не срди се злато моје, Што ти гучем речи миле, Опрости ми што су песме Моје к' теби полетиле: Песма моја — дете лудо Невинашце моје мало Опазило мајку своју, Па је к' мајци потрчало — опет идеја. И, ако се о идеји у оној првој песми не може рећи да је ни врло сретна, ни врло оригинална, о овој се у другој не може рећи ни да има обична смисла. Каква је то идеја, звати драгу мајком, ако ће бити и својих песама? Змај, треба признати, такву идеју не би никад у песми изнео; он би нашао другу, мање бесмислену. Ипак ми у њему видимо „по греху родитеља