Zora

Стр. 212

3 0 Р А

Бр. VI.

певамо песму, или испишемо слику, а песник, или сликар, да нам за то даду само податке. Онда не би било ни рђавих песама, ни рђавих слика. Војислав није тако радио; он није просто набрајао, него је, вођен својим поетским инстинктом, и не тражећи, изналазио у свему што је описивао оно што ће у нашој души изазвати праву слику онога што је хтео да нам у песми представи. То његови подражавачи нису знали; па није знао ни М. Јакшић. Он је видео да Војислав слика, па је и он невештом руком сликао. Галерија тих слика налази се у његовим песмама. Показали смо како М. Јакшић нема не само инспирације, него ни оригиналности; да није свој у песми. Када тога нема, да ли бар има вештине, да уме саставити песму којој спољно, како је она у стихове сложена, неће бити замерке ? Кад није песник, да ли је бар вештак, да уме спевати? То још мање. То је обичан стихотворац, од оних којима се одмах, док се књига узме у руку, позна како су натезали како ће угодити слик; који не знају за ритам; и не сањају о оној тајанственој алхемијској вештини која просте и обичне речи вештим слагањем претвара у сухо злато поезије. Песничка невештина М. Јакшића види се у свему, и ми ћемо, пре но што редом пређемо све што се с те стране има приметити, изнети је у једној већој песми његовој, у песми Жртт. Предмет је у овој песми стара библијска легенда о ЈеФтајевој Кћери, коју су обрађивали толики песници, сваки на свој начин. Како је тај предмет обрадио М. Јакшић? Он је просто препричао стару легенду у стиховима. Каква је добит од тога што је она сложена у стихове, када се ни бољи стихови но

што су његови не могу мерити с узвишеном простотом библијскога причања? И да нам је бар испричао како треба, ако ће бити и у рђавим стиховима. Али ни то није; негоје, без икаква разлога, изменио легенду: као да се ЈеФтај, тзраћајући се из боја, из захвалносши Богу што му је даровао победу над непријатељем, заветовао принети му на жртву првог који преда-њ изиђе, — док је, по легенди, он такав завет учинио чолазећи у бој, ако би му Бог даровао победу. Нема сумње да је песнику слободно у нечему и одступити од легенде; као што му јеслободно одступити и од историје, Само то одступање треба да је мотивисано; а овде то није случај, -— осим ако би се узело као мотивација то што је мислио да му треба поправљати легенду. Али то није допуштено. Исто тако није допуштено ни говорити о круни и пурпуру: „Кидајте ми венце с главе, Уклон'те ми Тгруну , сјај, Шта ће пурпур оном, кога Чека туга и очај ?" пошто је ЈеФтај био судија, т. ј. изабрани поглавар, а не цар у Израиљу. Из истог разлога недопуштено је звати га и ајдуком: Шта то грми кроз долине У јудејској земљи тој То с тираном ајдук љути Јефтај бије крвав бој; и на другом месту: Пред борцима Јефтај ступа, Ајдук стари, лаве млад, — све да би се ајдуковање и могло сложити с круном и пурпуром. Да је у М. Јакшића иоле било разумевања, он ових погрешака не би био учинио; него би, место да препричава и квари легенду, нашао у њој мотива за песму, као што су их и други песници налазили. Могао