Zora

Бр. VI.

3 0 Р А

Стр. 213

је, на пример, узети онај моменат у последњем стиху: Па не види народ, тиску, Само види очев лик, Где укочен поглед баца На пламени жртвеник, — и дати нам тако слику која је могла бити врло еФектна. Али он то није видео, и прошао је поред тога и не слутећи. Да је, угледајући се на Војислава, ушао у дух његов, и примио нешто од његове јединствене уметности, а не само споља јој подражавао, он би то, несумњиво, и био видео. А сад пошто смо овако, у цело, прегледали једну већу песму, и видели какав је у избору мотива и у општој својој обради, — да видимо какав је и у спољној, чисто техничкој страни својег певања. Пре свега, он нема својега стиха, онога по чему разазнајемо једнога песника од других, да можемо, док их узмемо у руку, казати о стиху чији је. Његови стихови подсећају на стихове сад овога сад онога песника; као на пр. ови на Бранка: (Нада мном се ветрић наг'о) „па у строФу вири"; ,,ил' се брсне гране прима"; овај на Јакшића: „у глуво доба, у тајни час"; ови на Змаја: „Жедна травка уздисала,"; „Ведро јутро сунце носи"; „Ветар гуди песму пева"; овај на Војислава: „И пажљиви шапат тихих огранака" (разуме се, без онога епитета за шапат); а неки и на оне безимене песнике песама што се певају по забавама или у колу. Затим, нема онога што је, после осећања, најважније, важније и од стиха и од слика (јер песма се може испевати и у прози), нема својег језика. М. Јакшић није без својих речи; али њих имају не само песници,

него свак у опште: свак има у говору, па, према томе, ако пише или пева, и у писању и певању, речи које он нарочито употребљује. Али оне су само ствар навике, и у употреби њиховој нема нарочите заслуге, — а најмање када је таква једна омиљена реч слукти, као у М. Јакшића („гора невесела слукти"-, „ја недахнимице слуктим"-, „пастири слукдае"; „ слуктећи шуштање заштитничких крила"). Нама се ова реч, и ако је народна, не допада много, и ми је не бисмо употребили ни у својој сухој критичарској прози, много мање у песмама (да их откуд пишемо). То је, напослетку, ствар личног укуса. Али није ствар личног укуса када је језик у песника какав је у М. Јакшића: баналан, и, горе но то, бесмислен, — као да пева туђим језиком који није добро научио. Да оставимо на страну што се у његовим песмама нађе и по која хрватска реч, као што је нујно, коју читаоци, који, као ми, не владају хрватским језиком, не могу разумети, — и да видимо његов српски језик. Ми ћемо овде исписати неке од његових речи, са стиховима у којима оне долазе; по њима ће се најбоље видети како он стоји с језиком. Ево, дакле, тих речи: „гамиоке небо од сјајних звезда"; „небом облак мили и ; „к'о дете шрептим и у болу плачем"; „певајте песмице громке"; „славуј цвркукеу сумрачној сени"; „ цврчи стара грана на високом бресту"; тек један цветак на сунцу се ирски "; „и како дуси циче и јаучу"; „с црвоточних стабла труо ветар пири; „реч излети, труба врисну; „љубави мртве глухи клик"; „пољупца слатка јека "/ „а зора када цикне"; „тихо гуди на ведроме дану звоно у даљини"; „звижди кос у шуми, славуј кликке, пева"; „где ми усуд моје гнездо илете'-'-; „летају леп-