Zora

Стр. 214

3 0 Р А

Бр. VI.

тири и грају скакавци"; „и негде громко кокошке какоћу." Треба ли сад, после опих речи што их наведосмо, нарочито још помињати и неке речи које су, истина, правилно употребљене, али које изгледају баналне тамо где их је он употребио; речи какве се налазе у овим стиховима: Тисућу путева Што спокојству воде, тек мог пута нема? или поетске реченице као што је ова: Минуће љубав као сан И сметнућет ме с улга ? Или, помињати епитете као што су, примера (и чуда) ради, ови у овим стиховима: ,,Ал' ми злато оте крвник млади "; „твоја медна песма ту се не разлеже";*) „црквице више, сеоца бела"; „пева добри славујак"; „те трептиш к'о лист ил' срна цлаха"? Нашто, када би оне речи, и да је језик његов, иначе, најодабранији, и епитети његови најтачнији и најлепши, биле довољно да покваре сваку песму у којој се налазе онако употребљене ? И ако бисмо се, сад, запитали откуда долази да М. Јакшић пише овактм српским језиком, одговор на то питање не би био тежак: због песме, да има слика, или да му слогови изиђу под број. Због слика је срна плаха-. Да л' ти од студи удови стрепе(!) Те трептиш к'о лист ил' срна плаха? Што у мрак шириш зенице лепе, И пријањаш(!) ми од тајног страха? Због тога се и цветак ирзки на сунцу:

*) Овај епитет за песму налазимо и у М. Митровића. Али то не доказује да је он добар. Може се рећи слатка песма, али се не може рећи медна песма; зато што она прва реч има и преносно значење, док ова друга таква значења нема. А ако ко мисли да јој се такво значење може дати, по томе што је синонимна с оном првом, он се вара, Иначе би се могло говорити и о шећерној песми,

Тек један цветак на сунцу се пр±и, Мутне му очи за облаком гледе, И једва главу на стаблици дроки. Због слогова, да су му под број, имамо у овим стиховима друокба, место друокина: Што остави друокбу храбру, Бојно поље, крв и плам? Због тога двојег, нарочито због слика, је, осим наопаке и бесмислене употребе толиких речи, и много друго што. Тако он, за љубав слику, употребљује старословенске облике какви се, истина, налазе и у народној песми, али нас код књижевног песника буне, што видимо намеру: Кишица мине с тамним облаком, Умије поља, пламен угаси, Благодат стоци, вредним тезкаком Шумица блиста, жуборе гласи(!) Тако он прави деминутиве код којих се такође види да су начињени само заради слика: Глуха поља, тамне долинице Сетна ноћца са истока гледа, Сузне су јој црне трепаиице. Он то, у осталом, и не крије; као што се види из ових стихова: Ах, да се попне то море сиње На небо, и да једнако пада, Поплавило би горе, растиње Ал' само љубав моју никада. Или, још боље, из ових: Ал' ће дати, да јој љубим очи, иеђе, (!) Све док жега мине и док бура пређе... Он у томе иде и даље, и не зазире ни од бласФемије, само да истера слик : у песми Голгота могу се читати ови стихови: Тама је пала, Суморно ћуте троја кетала... С њих су недавно скинуте жртве: Два разбојника и Божји син. Нема, у опште, те жртве коју овај стихотворац не би учинио заради слика. И да му је бар слик како треба. Али ни то није; његови