Zora

Стр. 276

3 О Р А

Бр. VIII.—IX.

на своје груди. — После се цура уверила да је тај младић заиста љуби и загшта га: „докле ће љубав трајати ?" Он се чудио томе питању и хтео да заплаче од туге, али је стегао срце и рекао: „вечно ће моја љубав трајати." Опет му је цура говорила: „лажеш, лажеш.. " а његово се срце онда окрвави. Видео је он да она њега тако не воли као он њу. Испрва није хтео томе да верује; био је тужан и незадовољан; његови пре румени образи побледише. Питали су га другови шта му је, а он није хтео да каже; питали су га отац и мајка, а он и њима није хтео да каже. Волео је Лизу као луд и дао би јој цео свој живот кад би она захтела, и дао би јој све своје благо и славу. А видео је да она њега тако не воли и да га све мање воли. А он није могао да престане њу волети, него је ишао као суманит по мрачним улицама кад никог у њима није било и хтео је да се убије од јада... — Питала га је цура: „а што су ти тако црни и дубоки колутови испод очију, драгане мој?" А он се болно смешио и казао: „нису црни и дубоки!" — „А што ти је твоја мека коса тако барусава и неочешљана?" А он се болно смешио и казао: „нису црни и дубоки!" — А што су ти уснице отворене и бледе, као да си јако уморан, драгане мој ?" А он јој опет каже: „нису црни и дубоки!" — Тако су се њих двоје разговарали. •—• Једанпут јој тај младић каже: „а што ти мене не волиш кад ја тебе волим, што ти љубав ладни кад моја не, што хоћеш да полудим? Је л'?! И кад јој је то рекао није марио за свој живот као ни за зрнце песка. Он јој то каже а она се весело смејала; срце му је било крваво и она се смејала. Опет јевидео како га она ни труни не воли а он ту дивну, паметну, насмејану главу воли као пре, и био је јако тужан. А она се опет смејала и казала му: „иди, ал' си досадан..." Ватра весело пуцкараше и рујна светлост поче бледети. Онамујош на растан-

ку пољуби уста рекавши му да је љубоморан као гробијан, Татарин и Маџар. Отишавши од Лизе, још под утиском угодности задовољене најмилије страсти, сећао се последњих догађаја те његове љубави. Чинило му се да лети у провалију неку кад је видео да је Лизу изгубио и науми да се опија. То му се јако допало и опијао се увек; па му опет побледеше образи. Његов се отац чудио и плакао од бриге. Шегова околина га назове бледим лудаком. Али је био још незадовољнији него пре. Па науми да тражи љубав. Цуре су му говориле да је леп и љубиле га. Он их је пијан грлио без престанка, до ране зоре, и до мркле ноћи. Дошаоје сав испијен и исисан као увело цвеће. Опет плакаше отац, опет се чудила околина, а он беше још незадовољнији. Онда је тежио за славом; седео је по читаве дане и ноћи, и писао; ситни се редови ређаху а он уморан падаше у несвестице. Његове очи биле су као у лудог човека, а руке су му и ноге дрхтале. Нашао је славе ал' је хтео више, и опет писаше. Плакаху оба родитеља, и мати дође и клекне пред њега и јецавим му гласом каже: „Једино добро моје, злато и душо, срце наше, животе наш и лепи соколе, моје паметно дете, немој да се убијаш, не ради то што радиш. Дај ми те проклете артије да их све подерем, и те оловке да их испребијам. Дај ми твоју главу даје ижљубим и обајем од зачарања." Молилагаје мати плачући. Он је седео за столом наслоњен на лактове и окренуо се на познати глас; али му очи беху мутне па није могао да види; са дрхтећим рукама није могао да даде артије да пх поцепа; на ломне ноге није могао да стане да подигне мајку с пода... И опет му беше срце крваво... Онда дође један човек и каже му ово: с каквим си ти правом тражио од Лизе да те воли тако као ти њу, кад је њој љубав занат од живота? — Он се зачуђен тргао из заноса туге и јада и није могао да то разуме... Опет му тај човек каже: и кад је истина да тебе Лиза воли