Zora
36*
Бр. VIII.-IX.
3 0 Р А
Стр. 277
јако, да не тражи од тебе плату за љубав, да је с тобом чиста и права цура, да се стиди, да ти се улагује, зашто си тако себичан па хоћеш да је изведеш на сокак? Хоћеш да теби само припада и да умре од глади, хоћеш да је луда као и ти, и хоћеш да и лаже као и ти... — Али он онда ђипи и побегне, није могао да издржи навалу осећања и мисли мирно. И лутајући по опустелим парковима целу ноћ, газећи сухо лишће и грање силом је видео да му је онај човек истину говорио. И отишао је опет Лизи купивши успут грчког слатког вина и гомилу шећера... Опет се ширила по соби рујна светлост из пећи и чаровито светлила над паром људи, од кога један беше барусавих плавих власи и бледа лица а други црних сјајних власи и страсном румени. Црне власи су падале у валбвима преко руке младићеве а он гледаше мутним оком у бели танки врат и снажне бујне груди и цело тело. Све јаче опијаше мирис од проливена грчка вина, све гушћи зрак и румен од сјаја тамнија... — Мрак се спуштао а он гацаше по њему лутајући. Унутри беше светлост задовољства и топлота снаге; сликама сећања даваше то боју живота. Оде у крчму сјајну и лепу, и уживаше у пићу и јелу, и не разазнавајући добро где је. Видео је где му са оближњег стола машу неке руке и чуо је неразумљив шум материнског језика. Механично одврати поздрав и бављаше се даље собом самим. Кроз тај будан сан видео је неке очи у којима играше ватра и бацаше искре; после примети испод белог вела чуперак кестенаве косе; о врату дуг танак златан ланац и на њему монокл; из таме се полако ишчаури прилика женске, и — јер је његов поглед морао имати нешто блисне ред белих сјајних зуба, као малих плочица савршене лепоте, чистоте и сјаја. Види затим и два познаника с том женском приликом... Опет пође навала сећања, али је расплаши један сребрни глас, који му каже: „молим, господина,
за наш сто!", за гласом дође грациозан поклон и ред зуба застаде тако близу пред њим да се трже. Учтиво ђипи и оде код два познаника, где се орио смех и поздрави, разговори и узвици, и опет смех сакривања. Познаници беху бонвиван и кретен а она се звала Ерна и била је парче бисера откинутог и палогу блато. Она му одмах каже: „седите до мене!" Бонвиван и кретен се уморно смеше и питају га нешто; он им одговара и прави цури комплименте. Пију и куцају се. Грејан с поља Финоћом и лепотом и изнутра алкохолом мислио је: ово је сад задовољство. Али га она гурне немилостиво лактом и каже: ,,ал' сте досадни." Он славољубив у томе маху и сујетан до крајности тумачи то као ласку; бура се од задовољства диже у њему; чама и досада беже у бестраг; он се труди да задобије њену наклоност, али он зна а и она зна да су једно другом наклоњени. — После братимство. — Урнебесна га осећања носе, речи су усијане и падају као уље на ватру, између очију шикају стреле. Из малих чашица пуних рујне течности излази нека омама која их све омамљује. Зна све шта ради и шта мисли и опет се подаје шали; она га пита: „познајете л' француски пољубац?"; он је кори што му вели: ви и тражи за накнаду један; друштво прима; а она, дрска вила, диже вео с лица и пружи му њене усне; очи су јој оперважене свионом длаком и сјајне су и влажне, дубоке и тамне. Почетак пропасти, помисли он и притисне усне. Она жмири; он неће да пусти она се отима и смеје, као дете после греха. И он се смеје ал' му се очи муте. Ћифте унаоколо хоће да падну у несвест, а газда вири из друге собе и дрхће од страха и покора. Он то види и обузимају га сви ђаволи; он хоће још један француски; ал' она сад неће; шала, пребацивање, препирка, брбљање... оно лепо, корисно брбљање прекинутих реченица са безобразним речима и целим мислима, оно лепо корисно брбљање разумљиво за раздражене душе, пола шапат