Zora

Бр. X.

3 О Р А

Стр. 349

мени се чинило да сам на балу чија је олуја музике наједном умукла." Госпођа де Тесе, говорила је: „да сам Царица, наредила бих да Мадам де Стал вјечито говори." Шендоле вели, да је њен говор био много бриљантнији и од самих њених списа. Нигдје, веле, интервала између мисли и ријечи ; то бјеше једна ораторска душа, која да бјеше човјек, била би оно што у енглеској држави Фокс а у француској држави Ламартин. Но да говори, то не бјеше само њена најмилија забава, него и најпотребнији тренутак: то је час у ком су се зачињала њена дјела. Један дух, ког је самоћа само расијавала, требао је друштва да се у њему прибере и да се инспирира, и да свако своје дјело најприје изговорп. То бјеше у њеном салону, поред камина, обично стојећи, немарно, фамилијарно и с рукама остраг. У том тренутку импровизације тонуле су и нестајале можда толике идеје у аплаузу и дивљењу, као што су тонуле идеје Шамфора, Констана и Риварола, или идеје Дидра, или као што се расипала универзална ученост наших старих дубровачких научника од којих је остала појезија, по цијелом изгледу, најблеђа њихова репрезентација. Сен-Бев прича 1 о њеном начину стварања, по Шендолу, ово: „Радила је онда кад јој је Шендоле био гост своје дјело 0 Литератури. Свако би јутро израдила по један чланак тог дјела. О ручку прије тога, или у вече салону, метнула би на сто аргуменат којег би хтјела да обради и изазивала нас да говоримо о том предмету, али у ствари говорила је само она и чланак бјеше сутра дан написан". Никад у ње нарочите собе за рад, нарочитих сати или сто за писање. Своје је мисли бацала на хартију онако у лету, у салону крај камина, на променади, на вожњи, при ручку, или у јутру за вријеме тоалете, кад је слушкиње чешљају. Ни једна посјета и у најнезгодније часове,

1 Сћа1еаи1|па11(1 е4 воп ^гопре НМегапге.

није је узнемиравала; све њој бјеше добро дошло што је побуђивало да говори. Кћи рјечитог XVIII. вијека, и рођена у народу комеје духовитост и елоквенцијау крви, духовитост свјежа, непретенциозна, тако фамилијарна, збијена понекад у једну једину изреку о чему би се другдје писале дебеле књиге. Сјетимо се Шамфора, чије је поједине изреке присвајао Шопенхауер и њих гранао у читаве теорије. Француска елоквенција биће једина у стању да једном и у нашој књижевности истисне малтретирано начело пигии како ?овориш, кад се говори тако рђаво; и да нам створи љепоту ријечи изнад уличке елоквенције, која иде и даље од политичких и књижевних листова. Шемачки уплив који је у нас свагда још најјачи никад то неће учинити. Њихока нас догматичност кочи; њихова хладна збиља сапиње лежерни српски дух, а њихова елоквенција и колико је они имају, то је из преко Рајне, то је из земље гдје она расте, гдје је нашао Хајне да је настави Ниче и његови сувременици. А од како је наша генерација почела да образује свој укус међу Французима, од онда, изгледа ми, да се датира у нас правилно схватање лијепог, нарочито форме. Онамо, према Француској треба да пукне наш зид за којим се у имитацији једемо међу собом као рчци; поред руског уплива који у нас све више расте, само ће још тај моћи да пречисти укус и књижевност уступи књижевницима. Француска, ако није свагда рађала идеје и мислила за цио свијет, оно су те идеје јамачно само онда биле истински велике, кад су се у њој кристализовале. Но прије сваког збора о идејама славне Госпође из Копеа, задржимо се пред ова два лијепа портрета у њеном салону. На живим њиховим бојама разлила се свјетлост јулског леманског по подне, свјетлост с оне стране језера, са врхова увијених у љубичасто, који се губе у руменилу и нестају у плаветнило дубоко у Савоји. Та свјетлост пада са обала у валима као разнобојни вали свјетлости који 44»