Zora

Стр. 350

3 0 Р А

Бр. X.

се разлију по иконама, пролазећи кроз шарене прозоре какве катедрале. Један портрет представља лијепу Госпођу као дјевојку, други као жену. Гледалац не може да не пређе у мислима тај пут Корине из илузија њене дјевојачке младости у празну и суморну јаву брака, гдје није једном замрла мисао пјесника, као лађа с југа која доплови у ледени норвешки фјорд. Пред ова два портрета ви се сјећате туге Делфинине и суза Корининих. Мајка Жерминина бјеше се ангажовала да створи својој кћери један велики брак. На сваком прсту бјеше по један од њих: најприје славни енглески државник Пит, затим Мирабо, (чија слика стоји поред Шлегелове у Госпођином салону), а који од Жермене Некер бјеше старији за неколико година, па онда Наполеон Бонапарта, и ако за три године млађи од ње, и онда много мање славан него она. И тај велики брак свршио се на довољно биједан начин; никад можда савршенији буржоаски брак, и нигдје можда вишег финансијског пораза за министра финансија Некера. Жермена се удала за барона Стал-Холштајна, шведског посланика у Паризу, одличног дипломату и одличног расипника. Срце Жерминино није се ту питало. И ту почињу ето прве странице Делфгте и Корине. „Свак је тог мишљења да Некерова кћи није учинила добру партију", зуцала је по својој махали руска царица (Катарина II.) које се и то тицало. Но туга Делфинина није се одмах расула у сузе. Примана у царски двор у Версаљу, непрестано у преписци са Густавом III. краљем шведским, још се Госпођа де Стал хранила сујетом жене. Затим отвара Салон, много већи и са ширим друштвом него салон њене мајке. И наступа опет бујица елоквенција онај автт &'е8ргИ, (јуриш духа) како кажу Французи. „ И никад више живота и духа нико није видио", говорили су њени гости. А наскоро затим долазе велики политички догађаји. Небо из којег ће се про-

сути громови револуције, почело се бјеше мутити. Салон Госпође де Стал постаје мозак Француске и снага државе. У њему се окупљају најупливнији духови и рјешавају накрупња питања. Али тад салон постаје и предмет најжучније ироније, предмет подвала и пријетња; Риваролови сарказми, де-Метанови чланци, и оговарања по свима париским круговима. Од њених пријатеља бјеху ту главни Таљеран, Нарбон и Матеј це Монтморенси. Нарбон бјеше млад, ванредно лијеп и изнад свега духовит. Осим тога предмет полу-поетичне а полу скандалозне легенде која се повраћала за његовим рођењем. Говорило се да је ванбрачни син Луја XV., поникао у једном одношају у фамилији, које је у очима париских дама бацало тешку сјенку на лијепог Нарбона. Госпођи де Стал било је тад 26 година, оно жестоко подне младости кад нам се сунце живота попне изнад главе и удара право у тјеме. А Нарбон бјеше тако лијеп, и што је најфаталније овдје — тако много духовит: а срце Госпође Посланиковице бјеше само срце госпође посланиковице! Нарбон њеном протекцијом постао је послије министар а играше главну улогу у историји Француске године 1792. „У тој буни бјеше Нарбон њена једина мисао" вели Мишле. — „Но, Госпођа де Стал може бити једном већ мирна — Нарбон је ето постао министар", писаше Марија Антоанета. Говори, које је Нарбон држао, и који су дизали буру од аплауза, држе се за извјесно дјелом Госпође де Стал. Но доцније наступа корупција. Госпођа де Стал, која бјеше душа свог салона, а салон њен највећа снага уФранцуској; када како се рекло, бјеша царица Француске док царица Марија Антоанета бјеше царица Париза, — поче да слаби у свом упливу. Штампа пуца на њен салон и њену личност, нарочито АсШ Аез Аро1гез: „то је Бассћап^е револуције, једина жена у Француској која би преварила у