Zora

Стр. 352

3 О Р А

Бр. X.

мао крстове, од Наполеона који га зове „једна ниска душа, која има ману да пише књи.ге." Наполеон се сјећа те опозицпје и на Светој Јелени са које пакосно баца у очи Госпођи де Стал њено удварање. И да је Госпођа де Стал била у Француској најопаснија личност то је извјесно. Наполеон је једном одговорио Метерниху, који се заузимао за њен повратак: „Таке су жене опасне само у Француској, а ја тога нећу." И с тога јој сваки повратак бјеше забрањиван. А кад је могла да дође, то је могло бити на четрдесет миља изван Париза, а и ту сваки пријатељ који би је посјетио бијаше маркиран као непријатељ режима. Но на путу за Италију пролазећи кроз Швајцарску, сврати Наполеон у Копе да посјети Некера. Предамном је у овај мах наслоњача гдје је сједио цар са негдањим министром Луја Х\ 7 1-ог. „Ми овдје чекамо мир и много цијенимо Бонапарту" пише она у то вријеме. Мало за тим: „Ја желим да Бонапарта буде тучен јер је то једини начин да се стане на пут прогресу тираније." А то и доцније, с малим варијацијама, остаје до краја њено истинско исповиједање. И кад је њен млади син изашао пред цара у Шамбери да моли за повратак његове мајке, Бонапарта муодговори: „Ваша мајка не би у Паризу била ни шест мјесеци а ја бих је затворио у Бисетр или Тампл, јер би она продужила своје лудорије. Она томе не придаје толико важности, али ја узимам све озбиљно." Те лудораје то је Салон, друштво најупливнијих духова у Француској, и држава у држави, које је и она узимала озбиљно, не мање него Наполеон. Послије изгнања 1803. године она је кренула на пут толико историјски за Француску. Отишла је у Шемачку да види „велике геније" Гетеа и Шилера. Њен долазак у Њемачку био је читав догађај! Она је просто узбунила у Вајмару оно мирно гњездо генија. У салонима је била просто предмет зачуђавања. Упоређивали су је савјеверицом која узбуни мравињак. Фран-

цуска елоквенција није се нигдје расипала можда са толико чари и у толиком аплаузу него тада у салону кнеза Вајмарског. У друштву свих „генија" Госпођаде Стал је једина ваљда говорила. Шилер вели о њој: „Њена отмјена интелигенција диже се до генија. Она хоће све да растумачи, продре, измјери, не подносећи ништа опскурно, неразумљиво, и у регијонима које не може да освијетли својом буктињом за њу ништа не постоји. — На њој ништа лажно и ништа болешљиво. Све се од ње може чути, али и свашта јој се може рећи. То је личност која француску културу представља у потпуној чистоћи." Са Шилером се упознала у салону књегиње вајмарске на чају; био је у униформи и она га је држала за генерала. Ту се упознала и са Гетеом, Фихтеом и осталим генијима. Сви су је примили са највећим респектом и као жртву Наполеонову с којим онда Нијемци бјеху непријатељи. Но Хајне који је на њену књигу 0 Њелшчкој паписао свој Ђеи%всШапд, пише о њој са конзеквентном пакошћу. „Никад више галаме, вели, у нашој мирној Њемачкој! Нашла се тамо с једним научником по имену А. В. Шлегелом. То вам је геније без спола. Он је био њен чичерон кроз све мансарде литерарне Њемачке. И као што Наполеон пита кад се с ким састане: колико вамје година? Колико имате дјеце? Колико имате година службе? итд., тако и она питаше наше научнике: Колико вам је година? Шта сте писали? Јесте ли Кантовац или Фихтеовац?.. И кад је доцније врла дама писала о нама, видила је у нас само оно што је хтјела да види ; видила је само једну магловиту земљу духова гдје људи без тијела, савршена врлина, тумарају преко сњежних пољана и разговарају само о моралу и метафизици. И свагдје види нашу духовитост, наше поштење, нашу врлину, наше образовање — она не види наше апсане, наше бурдеље, наше касарне. Човјек би вјеровао да је сваки Нијемац заслужио Рпх МопЉуоБ. И све због Наполеона !"