Zora

Бр. X.

3 0 Р А

Стр. 351

њен спол." С падањем њене снаге — пао је Нарбон. Али салон је и даље постојао да у историји Француске запреми неколико најрјечитијих листова. И што Госпођа де Стал није постала друго звоно Револуције и поред тога што је неколико пута, изгледа, држала Француску у својим рукама, о томе један писац вели; „Француска револуција имала је два смјера 1. слобода лична и слобода политичка, 2. реформа друштва и реформа државе. Госпођа де Стал само је радила на овом другом, док оно прво бјеше маси главна ствар. Главна, најпрешнија и најнужнија ствар бјеше да се укине власт господе, да се прокламује слобода лична, слобода имаовине, затим прокламовање једнакости." Ту је ето племенита мисао Госоође де Стал ударила на пруд. Госпођа де Стал била је философ, социјолог, моралиста, али не политичар по инстикту и поред дубоке политичарске ерудиције и свијести. Била је одвећ племенита и њежна кад је требало да се пређе са ријечи на дјело, са оног што је поетично док је у идеји, на оно што је грозно или ниско у средствима да се оствари. Затим је била жена и пјесник -— обоје, на жалост, често подједнако фатално у таким приликама. А отуд и њена неконзеквенција: најприје јој је уставна монархија била најсавршенији облик државе — мишљење које ни данас није посве изгубило кредит; њен ргтсе ес1а1г6 то јој је као познати Хобсов Б^аШап или Ничеов Надчовјек. Послије постаје републиканка, можда чак најодушевљенија републиканска душа овог доба, која изван републике не види среће Француској. Револуције се с почетка грози, ужасава се њене паљбе и крви, види у њој само огањ који прождире; доцније је правда, тумачи њен освећен карактер и спасоносан уплив, као што је мало ко хтио и умио. Али та неконзеквенција нигдје није очитија него према Наполеону. Кад се упознала с њим, било је то у једном салону. Био је већ славан ка.0 ју-

нак и војсковођа, и велику и духовиту Госпођу занио је својим духом и држањем. „Велик је својим духом и карактером колико и својим побједама. Виђала сам га више пута и сваки пут кад сам га чула гдје говори осјећала сам како не могу да слободно дишем и колико високо стоји изнад мене." 1 И то се продужавало до краја. Али Цезару, како је називала њега, бјеше до круне, а не до Клеопатре, како је називала себе; до Мадрида, Беча, Москве, а не до Копеа и Кие с1и Вае. Он је с почетка према њеном удварању хладан, доцније га љути. Прича се да је једном лијепа Госпођа Посланиковица дошла да посјети Наполеона, који тада бјеше Први Конзул. Вратар није пуштао никог по нарочитом налогу. Тим се извињавао и госпођи, али она толико навали да је ипак пријавио Наполеону. Наполеон чувпти име, одговори веома учтиво и с респектом, да веома жали али да не може да прими одличну госпођу јер је у бањи и купа се. Веле да је Госпођа де Стал рекла: „Са п'ев1; роа 1а ип ођз^ас1е саг 1е §6ше п'а рош1; с!е зехе. (То није никаква сметња јер геније нема спола.) Ово наравно да треба узети с резервом, јер то вели Хајне, који наставља: „И кад је видјела лијепа госпођа да тако никако не иде, она се, као све жене, сгавила у опозицију." Ово је једна тешка подвала Госпођи де Стал. Хајне и овдје једној духовитој досјетци рискира једну истину. Јер опозиција Госпође де Стал није пошљедица љубавног неуспјеха; то је њено истинско самоникло увјерење, које је могла можда да угуши за једног Наполеона, да је он био у свима стварима Цезар, не зато што је била политичка вјероломница, него што бјеше жена. Међутим њена напредна начела бјеху свагда њена вјероисповијест. Све друго остају приче и ако врло вјероватне приче. Свакако Госпођа де Стал бјеше непрестано у изгнанству, док је Шатобријан био придворица и при-

1 в. С1еора1ге.