Zora

Стр. 410

3 0 Р А

Бр. XII.

Тако спреман и у укусу кристализован јавља се Прешерен први пут у јавности својом пјесмом Деклецам у другом броју њемачког листа ЈПуггзскез В1аИ за год. 1827., којој је додао и њемачки нријевод. Обилатији рад његов бијаше у доба, када се појавио алманах Крањска Чбелица год. 1830. У том књижевном листу, који обиљежава прелаз из старога у ново доба, штампао је Прешерен много својих пјесама. Тадање га покољење није још могло да разумије, да заволи. У клерикалној се Љубљани нијесу свиђале те „заљубљене" пјесме, јер су их поклоници римског морала сматрали гнусним и неморалним. И Копитар се као цензор често пута огријешио, бришући и изостављајући са свијем невине ствари. Нарочито ревизор Павшек удара на пјесника. Он моли владу, да забрани штампање Прешернових пјесама, јер је тај младић врло тврдоглав, па не ће да послуша очинског савјета бечкога цензора, него наставља и даље своје пјевање, које он не назива другијем именом него 8аи$1оскеп1агиеп. Са свијем су другачије цијенили рад пјесников људи, који су одмах схватили праву важност овакве поезије, каква се јавила у Прешерновим пјесмама. Челаковски пише год. 1832. о Прешерну овако: „Његови изабрани умотвори давају Крањској Чбелици изванредну цијену и красоту. Ради тога заслужује врло часно мјесто у низу словеначких пјесника тај тако бујно од природе надарени млади пјесник... Он је окушао своју снагу у различним пјес ничким врстама: у лирици, елегији, сатири, у романцама, епиграмима и сонетима, и у свему показује подједнако окретност,. живахност и зрело мишљење. Поврх свега тога — колико нам је могуће о томе судити —- његов је језик чист, једар и прави словеначки, стих гладак и пунозвучан." г ) Пријатељ се Чоп побринуо, да. до те оцјене дођу и остали сународници Прешернови.

') ЦпМјапбк1 2 уоп : Ггеаегпоу АЊит. XX. 1900. Свеска за децембар. Стр. 783.

Он је прошири и штампа на њемачком језику у листу ЈИуггзскез В1аИ. И тако се стаде лагано ширити круг поштовалаца његове Музе, и тако се поче лагано разносити прича о једној новој звијезди и њезином чаробном сјају. Па и кад је престала излазити Крањска Чбелица , Прешерен је наставио свој започети рад. Штампао је неколике пјесме на њемачком језику у листу ЈИуггзскез В1аМ, а средином год. 1836. издао је посебну књижицу: Кгз{ ргг Заугсг. РоуезЂ у уегаћ. За тијем се даде на пјевање омиљених сонета, газела, романаца и балада; те их све сакупљене издаде год. 1847. под натписом Роеггје. Роеггје су најглавније дјело, којим је Прешерен стекао свој глас, признање и бесмртност. Књига пуна поезије, пуна пјесничког духа, пуна нечега, по чему се одмах познаје да га прије није било, пуна неке инспирације, која удара жиг новоме правцу у словеначком пјесништву. Пјесме писане чистим и народним словеначким језиком, који је црпљен из народне поезије и за који би се могло рећи да је „као суза чист"; стих лаган и умиљат, пресађен из страних литература али тако складно и лијепо, као да га је он сам за словеначки језик стварао; мисли богате и изразите, које одају генија. Није ни чудо, што појаву Прешернову упоређују словеначки књижевни критичари богињи Палади Атени, која се оружана рађа из главе Зевсове. Јер он је, као и наш Бранко, запјевао одмах чистим народним језиком и тиме показао слаткорјечивост његову, тако да се његову језику диве још и данас, те то неки сматрају већим чудом, него ли у опште појаву његову као пјесника. За тај лијепи и звучни језик узео је Прешерен акценат као мјерило, те га по њему сложио у глатке стихове, каквих још до онда није било у словеначкој поезији. Сонете и газеле увео је најприје Прешерен, позајмив прве од Петрарке а друге од њемачких пјесника. Тако се јавља Прешерен углађен и прекаљен на арени словеначке