Zora

Бр. II.

3 0 Р А

Стр. 57

Дао јој је један посебан смисао, али је хтео да јој да и општији. Зато и није хтео да прецизује онај први, нити да наглашава и истиче оно што посебно карактерише појаву као такву, и што је нама, при овом тражењу, прва ствар на коју помишљамо. Свакако, и без те прецизности и без овог другог тумачења, прва појава има свог смисла и потребности у спеву, и њена улога одговара Његошевој концепцији владичине акције. Узмимо, даље, у претрес појаву везирових гласника. Долазе десет гаваза турских с једним писмом новога везира, владика чита писмо, и одговара на њ :• ето то је цела појава, и, као шго изгледа, излишна, јер ни једне речи нема у њој о истрази. Али није излишна ипак. Најпре, долазак новога везира који обилази царство (мотив за то узет је, видели смо, из Дике црногорске, узет као историски Факт из времена истраге) има смисла да буде означен једном засебном појавом, пошто је то околност која доцније утиче на радњу: требало је унапред представити везира кад ћемо видети доцније (појава бабе) његову акцију; потреба не прека додуше, али артистичка. После, долазак везиров значи једну нову околност под којом ће се истрага извршити, нов вид који ће истрага узети: везир је рђав, јамачно гори од старог, и потреба за устанак постаја јача и опасност већа. Најпосле, ова појава представља и један важан моменат у акцији црногорској, један прелом у влацичином делању, најважнији акт његов можда. Кад смо напред причали шта је рађено на госпођинској скупштини, ми нисмо рекли да се владика, чак и после пропала договора с потурицама, одлучио на акцију, и по тој се појави доиста још не види да се одлучио. Тек овде видимо да он то чини. Тек у овој појави он отворено даје на знање везиру да никакве договоре с Турцима неће више. Ова појава, дакле, представља један од најглавнијих момената у истрази, јер показује владику ослобођеног свију скрупула које су га

досад уздржавале у његовим плановима о устанку. Узмите још у рачун и то да је Његош, узевши мотив за ову појаву из Милутиновића, сам створио показану везу између везирова доласка и истраге а није је нашао на извору. Његош је дакле тај мотив нарочито прекројио с обзиром на сликање истраге и само га тако прекројена унео. Он се, дакле, при стварању ове појаве јамачно није удалио од главног предмета, нити је уметао као непотребну. Пређимо, сад, на ону појаву коју су сви критичари означили као доиста непотребну, на ону која се прва као таква цитира кад се поведе реч ојединству Вијенца. Њу су и Францески и Решетар осудили, и први и последњи критичар Његошева спева. Овај последњи још нарочито каже за њу: „то сигурно нема баш никаква посла с борбом с Турцима; то је уметак који се не би ни чим могао оправдати." Доиста изгледа да се, у тој појави нарочито, Његош удаљио од предмета, да се њом управо и почиње онај застој у радњи који смо раније истакли, да се у њој највише и види како је Његош ишао само за сликањем нарави и обичаја а не чега другог. Драшкова појава слика само једног Црногорца који се шета по Млецима, Црногорца у великој вароши, и ништа више. Никаква посла нема она са истрагом; баш никаква, што каже Г. Решетар. Али није баш тако. У тој појави која има близу три стотине стихова, има један стих; у том стиху, има једно г и и ; и то „и и , као што смо напред наговестили, одиста много значи. Стих је тај: обећа ми и штомунеисках, и каже га Драшко о дужду, и он казује да је дужд Драшку обећао и оно што овај није искао. То значи да је Драшко искао нешто. За кога је искао, за себе лично или за своје земљаке? За ове друге: „ево среће за све Црногорце", каже он сам. А шта је искао? Цебане: „дајбуди ћу повест доста праха", радује се он. У којој цељи? У цељи ратовања с Турцима: „да с имају