Zora

Стр. 62

3 0 Р А

Бр II.

шла и до везира, и овај је већ предузео мере и показао своју шапу. Али да се вратимо постављеном питању, владика је морао нешто да чини кад је то видео. Морао је да се одлучи на непосредну акцију, да одмах почне устанак. Ми смо видели колико му је времена требало да то учини и колико је отезао ствар: најпре се бојао освете братства, после хтео договор с Турцима, видео најзад да то не иде, решио се да кида, слао за помоћ у Млетке, али, поред свега тога, не почиње још никако. Тек сад то чини, у овом призору. Ту је последња мена његова, коначно одлука. Сад му треба предухитрити Турке, спречити их да не угуше устанак у клици. Сад нема више оклевања: „ко разгађа, у нас не погађа". Ето то је Његош представио у призору бабе, то да се владика решава тек кад Турци дознаду за заверу, и да бавд зато чини. И то је представио зато што је тако и историја утврдила: сећате ли се да смо раније, кад смо говорили о сличности В ијенца и историје, баш то као сличност истицали.' Његош је, дакле, на чисто пренео из историје у Вијенац један податак који слика можда најважнији моменат истраге. Он се, дакле, у појавама бабе несумњиво држао главног предмета. И тако смо прешли све појаве за које се приговара да су удаљене од главног предмета, све које је Г. Решетар осудио. Видели смо, међутим, насупрот њему, да све оне имају везе са тим предметом. Кад им додамо још и оне код којих је ова веза несумњива и које смо раније прегледали, онда видимо да се Његош у свима појавама Вијенца држао главног предмета, свуда сликао истрагу. Али нам се може још приговорити за епизоде. Појаве су, рећиће нам се, можда потребне, али у њима има извесних епизода које су чисти умеци, потпуно независне слике. Нису, међутим, ни епозоди такви. Ево и њих да прегледамо. У појави троичан-

1 В. први део расправе.

ске скупштине, на пример, онај други део њен, кад главари на Црквинама гађају пушком, изгледа одиста цео непотребан, а међутим и у њему има ствари које се односе на истрагу потурица. Оно, н. пр. кад Радоња примети како је облак притиснуо и море, и приморје, и Босну и Херцеговину, и Арбанију и велики део Црне Горе, а само Ловћен и околина бљешти обасјана сунцем; или кад Обрад примети како, у сред те таме и црних облака, две муње синуше и прекрстише се, једна од Кома Ловћену и друга од Скадра Острогу то су алузије на будуће ослобођење Црне Горе, алегорична представљања догађаја, јасна кад се узме у вид земљиште над којим се ови феномени дешавају, правци муња, и др. Даље, у појави госпођинске скупштине, Г. Решетар осуђује она причања Озринића и Мартинића, онај епизод о Хамзи и Вуку, Брунчевићу и момчадији, и онај о Ружи Касановој. 1 А можда и ти епизоди имају своје алегориско значење. Оно причање Озринића ваљда указује на будућу борбу, или показује опште стање у земљи, свакако слика време истраге јер је за њ, видели смо, узет мо гив из песме која то време слика; најзац, тај је епизод, одиста тешко објаснити, и ми, што се њега тиче, Одустајемо од објашњења. Али са причањем Мартиновића стоји друкчије. Истина, што они причају, то није никакав моменат у радњи истраге, то неће помаћи устанак унапред, али има преносан значај. Мартиновићи нису убили два Турчина него два потурчењака, 2 и нису их убили из шале, зарад какве шишане, него зарад једне идеје. Они не даду Ружи Касановој да одбегне за Турчина, ма да је ова, сирота, пропиштала код свога невољног мужа и ма да мора бежати од њега. То значи да они не даду Србима мешати се с потурицама, ма каква их невоља на то гонила. Они смртно мрзе

1 Увод, 22; Вијенац, ст. 311-498.

2 Убили еу два Алића („те убиемо обадва Алића", ет. 495) а Алићи су потурчењаци; то смо видели у првом делу расправе, код њихова имена.