Zora

Бр. П.

3 0 Р А

Стр. 49

СрЦ€ ] у 10 ј€, Ш7)\ ]У1У[ ?)\ДУ[Ш С)\Д? Лишће пада са увели' грана, Вјетар хуји са далеких страна, Душу моју тежак стиск'о јад, Тужна јесен однесе му над, Надо моја, вјеро закопана, Зоро моја, срећо неснивана, Срце моје, шта ми радиш сад? Срце моје, шта ми радиш сад? Срце дрхће а леди се душа, Мени више неће процваст' цвјеће: Лист са горе отрже се млад И зацвили. Да л' га ко год слуша? Слуша ли му ко год пјесму среће: Душо моја, шта ми радиш сад? Модрич.

Из „Олавере"*' ТРЕЋА СЦЕНА ДРУГОГ ЧИНА Предзорје на Видовдан. Румена светлост продрла у харемске одаје. Суморан Бајазит окренут је Истоку, крај њега Оливера. Тјајазит Грахорка Зора, гле, румени лик стидљивом Дану спушта на груди, а за њим сунце, као златан штит, заштитило им топли загрљај од црног мрака што једак посрну. О благо теби, Данче сјајани, невеста твоја грахорка Зорица не љуби тебе љубећ' другог ког. Слибера Зорица љуби цео овај свет, а преко света Данак сјајани. Да је Зорици Данак само драг, љубила би га у својој ложници, а свет им не би видб загрљај, нит би се земља са цвећем мирисним, с травицом меком и шумом зеленом на њином топлом пољубу грејала. Јјајазит Онда је Данак бедни надничар. Од јутра раног до мрака мрклога посрћућ' носи на плећи светило, облаци мрачни газе му грбину, *) Ова драма, из које нам је г. гисац уступио овај Фрагменат, примљена је прије извијесног времена за репертоар Краљ. Срп. Нар. Позоришта.

а лице пале муње ватрене, за тешки напор јадна надница. длибера Па ипак Дан •—- тај бедни надничар весела лика милује невесту. Како је младо то момче вечито, стара се земља охладила већ, а он са сунцем подиграва још; љубав му не да остарети, знај, свакога јутра грахорка Зорица пољупцем брише са лица му прах, крилима злобно што стресе Време на њ. Па опет Данак није себе знао, што Зора љуби преко њега свет, већ свету носи њен милосни дар, да њим разгони испред себе мрак. ђајазит Ал' ако Зора — та нева стидљива не воли Данак него само свет, а Дан сјајани, то момче невино лукаве ћуди не види јој смер, већ за ружичних уста пољубац широког неба гази дуги пут носећ на плећи бреме сјајано. Ако је тако? Оливера, чуј, Данак је бедни, јадни несрећник; а ја га жалим. Рекб бих му сад, какав му судба доделила дар. Олибера Ал' Данак зна, да Зора румена ко сестра мила воли овај свет, па брат му онда још милији њен.