Zora

Стр. 208

3 0 Р А

Бр. VI.

— Тако је то паметна животиња; игра се као мало дете, а не уме ни да се наљути, то јест, како ћу да вам кажем, оно понекад и он изгуби стрпљење, знате и у животиње је срце, али тек он уме да претрпи. Много смо нас двоје проживели, е али ми смо већ давно заједно. Шта је он све заслужио, не би се могло цео дан испричати; пола живота прошло ми је с њим. Стуб куће моје, није да претерујем. Помогао нам је и у добру и у злу, и зими и лети. Буде тако у зиму, снег падне да се једва ноге извлаче, а ја пођем с Мишком и ни бриге ми није, да ћемо где заостати. Ко би то смео рећи ? Зар Мишко, мој 'ранитељ, да изневери! Тешко, каљаво, ноге клизају, Мишко пође и застане, а ја само што рекнем: „Ајд', Мишко, ајд', рано, скоро ћемо на чистину, па ће бити и зоби и сена!" и он полегне и испружи се колико дуг а бедра се напну и он повуче из све снаге. Топове би тада кренуо, кажем вам. — А ја никад ни бичем да швићнем. То би била од Бога грехота. Зар ја Мишка, мог старог пријатеља, да ошинем! Ко би још то чуо! Неда се тај син материн ударити; није он као свака марва, већ се разуме као прави човек. Кажи му лепу реч, помилуј га и по врату потапши, па онда иди и певај. Можеш мирно у колима и заспати, он ће право пред кућу. Шта велиш, мој војниче, чича Митко има право и има га за цело! — И опет тапкање и загледање, јесу ли све потковице здраве. — Тако лепо, мој синчићу; и леву покажи. Чича Митко хоће све да види, ти се не умеш пожалити. Видиш, ова се већ излизала а и клинац јој испао. Заменићемо је новом. А бос коњ, горе убиство не треба; ниси кадар стићи ни утећи. Најури човека

боса у снег и коња непоткована на насип, једно исто. — А и род му је био славан, наставља чича Митко све даље весело и не осећа у радости, како му време све даље пролази. — Мајка му је служила у тобџијама. Славна, крупна, црна кобила са малом шиљатом главицом, у све четири ноге бела. Права видра, кажем вам! Кад је празником окупам (ја сам, знате, у тобџијама служио) и ишчеткам, а она се сва црни као гавран и на сунцу одсјајкује њена црна длака, па се стакли само. А мени мило, Боже, па је гледам као мајка дете и по цело после подне не изиђем из коњушнице. Седнем тако на јасла, кад нисмо на учењу и свирам (а што је Митко свирао, то је било за причу) и гледам у њу, како редом сено чупа. Може бити да је и смешно то што вам велим, али је сва права истина и истина ће и остати. А после јој се нога некако узе и она није могла ни да корача људски. Ту се нађе и мој стари и ми је куписмо за педесет динара; у гарнизону није и иначе била за употребу. Лечисмо је по нашки, док не поче одати. Потпуно не оздрави никако, али тек слушала нас је добро. И ето од ње нам остаде мој стари војник, мој Мишко, — и старац погледа поново на свог старог друга и доброћудно се насмеши. — Ајд', Мишко, ајд' напред! — рече седајући у двоколице. — Доста смо причали. Ајде мој добри младићу, ми још даље морамо! Прошло је доста дуго времена од последњег виђења. Снег беше већ у велико пао; по улицама белели су се згрнути сметови, од којих су деца правила разне карикатуре. Време не беше ни мало југовно; сунце се помаљало тек око подне, али и тада као оно право зимско сунце, при чијој светлости руке дршћу и