Zora

Бр. VI.

3 0 Р А

Стр. 207

уста. Стаде грискати давно поцрнели камиш и онако кроза зубе настави: — Знате ли, ја — Богу хвала имам код куће још четворо. Тешко истина, деца ситна и нејака, али зар смо ми криви за то. Добар је Господ, који и птице небеске храни. Осам сам имао. Најстарија ћерка ми утекла је пре два месеца тамо негде у Ресник. Ви знате, то код нас бива, у господе је срамота. Добра кућа, кажу, али сиротињица. Кроз две недеље биће и сватови и Столе јој купио дарове. Ја нећу да идем; љуто ме је наљутила, душа моја, што је тако сама отишла. Бар да је и речи рекла, но крадом у предвечерје. Зар Митко није могао да је удоми, истина сиротињски, али бар поштено, •— и њему се указа суза у оку. — Али шта ћеш: младост — лудост; ври му снага, а крв неће да мирује. Он приће поново коњу, поново га потапка, загледа нешто око узде, и спремаше се да пође. — Код »Топа!« •— рече Столету, а затим се поново окрете мени и додаде: — Да, да, тако је то! Како ми је она отишла, отишло ми је све. Али куда ћеш, и њему треба своја кућа. — Овде као да се сети нечега и узвикну: — Еј, еј, Митко, ти причаш још од Косова а сунце већ високо. Ајд', Мишко, ајд', стари друже; ми ћемо и са овог света заједно. Тако смо навикли, шта ли ? — и двоколице се изгубише у другој споредној улици. Бијаше већ зазимило. Јесен се лагано спуштала и вране су чешће прелетале гачући и предсказујући тиме скору зиму. Небо се често навлачило суром оловном бојом; из облака је кадшто падала преко целога дана лака магличаста кишица и хватала се као танке иглице по лицу и хаљинама. Студен је поста-

јала све јаче; из суседних кућа подизали су се густи колути плавога дима; живост на улицама губила се свакога дана и живот се сводио на досадни собни затвор. Митко је носио сад неку стару дугачку кабаницу, што се на грудима закопчавала црним гајтанима, а главу је крио у топлу вунену капуљачу. И коња није оставио незаштићена, ушио му је неки стари покровац и метнуо на њ одмах испод амова. — Тако, мој стари 'ранитељу; рекао би му чешће гледајући да ли му је покривач увек као што треба, — сад и ми можемо зими пркосити. А бој се, и њему нешто не достаје. Почео је да куња, а сено и да додирне. Гледам га ових дана, а њему отекла предња нога. Хе, мој друже, зар тако ? — кажем и одмах превијем сирће и луковину, кад сутра дан а оно као однесено. Ја се у томе разумем по мало, знате. Код господе траже одмах доктора, а ми то чинимо и без њих, па није нам рђаво. Како се ко свикне. А лека свему има, ако му је Бог досудио још живота. Сад је почео и да кашље. Не знам шта ћу му; остарео је већ, бој се скоро ће ме оставита. Од Крстова-дна зашао је у двадесету. Могао би још послужити, е ал' ко зна. Ум за морем, смрт за вратом; па и њему мора дочи суђеник. А то би била штета, велика штета. Без њега би ми било много теже, ја то лепо знам. И он му поново приђе и загледа дебели покривач и тапка га руком по врату, а Мишко као да зна да је реч о њему, савије главу и меће му је на раме. У шали покуша да га уједе, ухвати зубима рукав од кабанице и вуче је све више к себи. — Зар тако, Мишко, свог госу? Стиди се, зар те није срамота од господина ? — кара га старац њежно.

27*