Zora

Стр. 210

3 0 Р А

Бр. VI.

рећи: »Видите, зло!« подиже празан суд и пружајући ми руку у дебелој вуненој рукавици рече: — Морам да пожурим; он кашље све јаче а и Столету биће већ зима тако дуго чекајући, — и он се изгуби у дугом ходнику. Било је једне недеље на измаку марта. Време већ благнуло и сунце сија некако топлије; снег се одјужио и стрехе почеле нагло капати; из суседне, непопођене улице навукло се силно блато, те помешано са мокрином отопљеног снега претворило се у житку, ретку масу, да ни корака не мо'ш маћи; деца се чешће купе у гомиле и граја постаје све јаче; по баштама отпочело прекопавање и сађење. Пред кућом се зауставише познате двоколице. Погледах кроз прозор. Мишко оборио главу и зубима се уједа за предњу ногу. Са седишта скочи сељачки дечко у свом старом излизаном оделу, само што је место пређашњег прљавог Феса метнуо неку стару, олињалу шубару. Старачко му се лице још више набрало, а благе очи постале мутне и повукле се као да се крију од некога. — Шта ти ради отац? — упитах га, јер чича Митко беше ту скоро лако оболео. — У четвртак смо га сахранили! — рече дечко тупим гласом и поглед обори у земљу. Мало после двоколице се изгубише у другој улици и само се слабо чуло Мишково тешко кашљање. Тарант.

Мртви неће. — Јуап Сапкаг 1—голако су отишли сви, један за другим, П и оставили су ме сама усред небројних успомена, које су ме окружавале као

ћутљиви духови, куд год сам ишао, стајали над мојом постељом и стрмили у мене, кад сам ишао на починак, — узнемиривали ме у сновима и истезали бијеле руке према мени. Наш дом рушио се полако; отпадао је камен за каменом, основа се ломила, ступови се изјели и трунули. И постало је хладно и тихо. Сви су побјегли, као да се боје, да не падне на њих ниски строп, да им не пропадне под ногама разривено тло. Постало је досадно и мртвачки; сад је одјурио један тихо и опрезно, као да се стиди свог дјела; за њим се покупио други; опростио се ћутке и с обореним очима... А мени је постајало тијесно и тенпсо; чинило ми се, да је сваки што је отишао вргао са себе хиљаду веза и омотао их око мојег тијела. Сав живот узели су за себе, а мени нису оставили ни најмутније зраке. А ослободити се нијесам могао. Кад сам корачио преко прага, да за тренутак удахнем слободнијег ваздуха, затегле су се невидљиве свезе на мојим рукама и ногама, — као што се копрца мува у паучини и овија танке нити сваким покретом тјешње око својих удова... Чинило ми се, да су ме одстранили од свијета, — да стојим далеко, далеко од сваког живота, — да чујем само нејасан његов опојни шум, као да пада негдје у даљини извор-вода по степеницама. Жудио сам за њим, закопан при живом тијелу, али моје руке нијесу имале довољно снаге, да дигну покров... У десет сати у вече одвезао сам се из Поријечја. Ноћ је била хладна и красна. Као ледени кристали свијетлиле су се звијезде на небу а мјесец се уздизао, велик и црвен, као да је устајао из крвавог мора. На путу су биле високе тополе у неједнаким размацима; десет корака од цесте текла је упоредо тамна вода; по гдјегдје се засјало у таласима, као да је звијезда пала у њих. Далеко у наоколо није се могло чути ни гласка, осим топота коњских копита по камењу. За час је завик-