Zora

Стр. 212

3 О Р А

Бр. VI.

Грбоња размахну рукама, доплива до Герасима и хвата се за гранчице. При првом покушају да стане на ноге, упаде више главе те над њим на води почеше искакати мјехури. — Кажем, да је дубоко! вели он, срдито сијевајући буљским очима. — На врат да ти седнем, шта ли ? — А ти стани на жиле... Жилаје много, као лествице... Грбоња напипа петом жиле и ухвативши се чврсто уједанпут за неколико гранчица, стаде на њих... Удесивши равнотежу и учврстивши се у новој позицији, он се истегну и, пазећи да му вода не уђе у уста, стаде десном руком цуњати међу жилама. . . Заплећући се у водорасли, клизећи по маховини, што је покривала жиле, рука му наиђе на оштре рачје кљеште. — Само ти још фалиш, ђаволе! говори Љубим и са злобом избаци рака на обалу. Напошљетку му рука напипа рукуГерасимову, и спуштајући се уз њу, дође до нечег клизавог, хладног. — Ту је!... смијеши се Љубим. — Лијеп, објешењак! . . . Отисни га прстом, ја ћу га одмах . . . за шкрге . . . Стој, не гурај се лактом . . . одмах ћу га . . . одмах, само да га дохватим. Далеко се, враг, под жиле завукао, па га немаш зашто ухватити. . . Не мож' му се главе дочепати . . . Једино му се трбух осјећа.. . Убиј ми комарца на врату — пече! Одмах ћу га. . . под шкрге .. . Зађи са стране, гурај га, гурај! Боди га прстом! Грбоња, надувавши образе, притајивши дисање, буљи очи и, како изгледа, већ завлачи прсте »под шкрге«, но наједан мах се гранчице, за које се држи лијевом руком, откидоше и он, изгубивши равнотежу — бућ у воду! Од бријега се отискују и бјеже, чисто поплашени, таласасти кругови, а на мјесту пада искачу мјехури. Грбоња исплива и, фрчући, хвата се за грање. — Још ћеш се удавити, ђаволе, па да одговарам за тебе! . . . хрипље Герасим.

— Излази, до ђавола отишао! Ја ћу га сам извадити! Почиње псовање . . . . А сунце пече и пече. Сјенке бивају све краће и увлаче зе у себе као рогови у пужа . . . Висока трава, пригријана сунцем, почиње испуштати из себе тежак, одвратно - сладак задах... Већ је скоро подне, а Герасим и Љубим се још увијек натежу у води. I [ромукли бас и озебли, плачни тенор неуморно нарушавају тишину љетњег дана. — За шкрге га хватај, за шкрге! Стој, стој, сад ћу га изгурати! Куд си нагао песницом? Прстом га, а не песницом њушко! Заиђи састране! С лијева заиђи, с лијева, јер је десно јамурина! Отићи ћеш ђаволу на ручак! Вуци за уста! Чује се пуцање бича. . . По стрмој обали се лијено вуче на појиште стадо, што га гони чобан Ефим. Чобанин, слаб старчић с једним оком и накривљеним устима, иде оборивши главу, и гледа себи пред ноге. Прво прилазе води овце, за њима коњи, за коњима краве. — Гурни га од доле! чује он глас Љубимов. — Пружи прст! Јеси ли ти глув, ђаволе, шта ли? Ћфу! — Шта ви то, браћо! довикује Ефим. — Манића! Никако да извучемо! Завукао се под жиле! Заиђи, са стране заиђи, заиђи! Ефим за један минут жмири на риболовце, затим скида ликове опанке, збацује с плећа торбу и свлачи кошуљу. Да скине и гаће нема стрпљења, и он, прекрстивши се, балансирајући мршавим, мрким рукама, улази у гаћама у воду . . . Једно педесет корачаји гази по блатњавом дну, затим заплива. — Чекајте, дјечурлијо! кричи. — Чекајте! Не истискујте га напоље, упустићете. Треба то умјети! . . . Ефим се придружи дунђерима, и сва три, гурајући се лактовима и кољенима, засопљујући се и свађајући се, бакћу се на једном мјесту. .. Грбави Љубим се загрцњује и у ваздуху се оглашује оштар испрекидан кашаљ.