Zora

Стр. 204

3 О Р А

Бр. VI.

још два помагача; помагаче у свему, у кувању, послуживању и наплаћивању пазара, а то су Апостол и Ваиђел којима света њихова имена нису могла очувати да не подлегну неким и неким земаљским слабостима. Њих тројица, дакле, чича-Јордан, Апостол и Ванђел, служе и наплаћују и спуштају у једно чекмеџе све дотле, док се оно не напуни дупком; док се не напуни тако, да не може више ни шаранова љуска да стане. А кад извири први марјаш, онда чича-Јордан почне метати за силав пазар, а угледајући се на њега, тако раде и Апостол и Ванђел, с том само разликом, што чича-Јордан своје после дода при пребрајању пазара, а Апостол и Ванђел опет сваки своје закопавају; јер сваки је имао своје, само њему знано, сокровиште у земљи. И то је слутио чича-Јордан. Али пошто му је то само смешно било, то није много ни трагао; а и тешио се и тиме, што је, хвала Господу, у стању, да њега краду а не он друге. А гледао им је кроз прсте још и с тога, што су ту ману заглађивали другим јаким хришћанским врлинама, а наиме: што су се старали, да увек има дугме и зејтина у кандилу; што су се спремали за свештенички чин кад оду на вилајет у Турску, па ради тога знали и певали све црквене песме из ђачких књижица, и, најзад, што су ревносно постили сваку Среду и Петак у години. А чича-Јордан је држао на ово последње много. У осталом, нису ни смели друкчије, кад је чича-Јордан тражио пост и од самих муштерија својих, па било да су били добре било рђаве платише. Средом и Петком нико није могао добити мрсна јела у његовој ашчиници ни за које паре. Сам је строго наблЈудавао дуж-

ности доброг Хришћанина, па је то тражио и од свакога другог. Спремао се на хаџилук, и за то што је текао, текао је више за душу него за грешно тело своје. Идеал му је био, да што више места ухвати грешној души својој даровима црквама. И он је тај свој идеал истина полако, али постојано и остваривао. До сад је даровао већ неколико епитрахиља и застирача за налоње, један ваздух и дарке за свето причешће, два престона чирака, па чак и једно јеванђеље сребром оковано поклонио је светом оцу Прохору Пчињском. А још му је остала на срцу жеља, да купи једно звоно, али то кад му се ослободи његово село Топановце, па да зазвони он први, као што је звонио кад су први пут дигнута звона У Врању. Тога се добро сећа, јер то је био најсрећнији дан у животу његовом. Радо га се и често сећао и још чешће причао, тако да су сви његови гости скоро на памет знали ту његову често причану причу, и за то се већина обично и дизала и одлазила, чим би је почео причати. — Рече, дође си краљ Милан у Стару Србију га признаваше за краља јоште попре него у Шумадију — дође си, рече, Краљ Милан у Врање, па чека. Чека да си иде у цркву на летурђију, па си чека звонење. — »Је ли је звонило, питује краљ, за летурђију?« — »Чукало је, ваша светлос'!« зборе му ађутанти. — »Како чукало ?« пита си краљ. »Чукало у клепало, у д'ску!« — »Па је л' је овој Србија ели је Турћија, ћопеци ниједни!« питује си краљ а мустаћи му се тресев оди голему љутину. — »Србија!« рекоше и темена напрајише ађутанти. — »Па што си не звоне!? питује ги краљ, а тресну сас сабљу, а ађутанти Фаћа зорт. Зар тол'ки свет, бре, изгибе