Zora

Бр. VIII. и IX.

3 0 Р А

Стр. 291

висину. Тек нешто мало од течности сачува у цријепу, али је он био увјерен да ће му и то бити доста и да ће он најбоље погодити што је она, па је метну« на сунце да боље види, а сам леже да мисли. Али сунце удари свом жестином у текућину и она излапи, а кад Сим погледа у цријеп, није било у њем ништа. — Хм, промрмља он, та ово, што сам добио од браће, кад се добро испита, и није ништа, за мене оно не постоји, и он се упути ЈаФету да му каже, до чега је дошао. А кад је Хам дошао кући, жена му је Авигеја, кћи Насова, сестра Серује матере СалеФа, сједила на камену пред отгшреним шатором. Ударала је у мједану кимвалу и славила Господа при заходу сунца. Уздигла је санане очи с великим обрвама небу, на лицујој рудило друго сунце, а округли обоци, што су јој допирали до откритог рамена, блијештили су на далеко и одбијали се од образа, што их је сунце опалило. Пјесма јој јечала по пустој брдовитој и црвенкастој околици, и тако је она очекивала свог војна са жељом у грудима, а под шатором и палмом, кроз чије се лишће већ назирао велики двороги мјесец. А Хам се разњежи и поче јој зборити ријечи од милоште: — Ти си ружа Саромска, сестро моја невјесто! Коса ти је као стадо коза, које се виде на гори Галату; зуби су ти као стадо оваца једнаких, кад излазе из купала. Поткријепи ме жбановима, придржи јабукама, јер сам болан од љубави. Али док јој је он тепао, забринуто му она одговори да су му синови отишли у гору да лове, и да су му стада гладна, а он ју онда закле кошутама и срнама пољским да иде с њим. А док су ишли за

стадом, осу се небо звијездама, захлади дан и сјенке отидоше и он опет запјева и привину Авигеју себи. Али опази тада да му нешто смета и погледа што је: а оно она тиквица, у коју је сасуо очеву течност, виси о тасу. Отвори је и покуша; допаде му се и повуче још боље. Али кад ју одмакну од уста, уђе живост у његове жиле и свијет му поста необичан: обоци са сребреним шарама другачије додирују облике рамена, што се разазнају испод танке тканине, рука му чудновато привлачи стас женин и он опет нагну тиквицу. Испразни је и поче клети страшним клетвама камен, о који се спотакну, па онда запјева, дерући се: — Многа вода не може угасити љубави, нити је ријеке потопити. Нос ти је као кула Ливанска, одврати очи своје од мене, јер ме распаљују. И рукама је уз то махао. А кад га Авигеја видје такова, уђе страх у њу и бјегала је плачући, а Хам се отисну за њом и остави стада у крају непознату, што иначе није никад чинио. Она се сакри у шатор, а он од бијеса свали шатор, јер је није могао одмах наћи. А кад паде и пуче вирилима украшена кедрова греда, због којих му је племе разбило пет стотина синова Адар-Езерових и побило их као проклете да не оста ни један до данас, охлади се и дође себи. Зажели да види што му ради отац кад испразни цијелу посуду црвено-црне текућине, и зачу у том глас Симов за собом. — Хаме, сине Нојев, ја знам што је она течност. Оно није ништа. — Што, рече Хам сажаљевајући га, пошто је био о другом увјерен. Сјећао се што се њему догодило, па одврати: — Ниси ни близу истини. Оно је једна снага, и ја дрхћем од ње, од како је окусих. Она је сад у мени,