Zora

Стр. 296

3 0 Р А

Бр. VIII. и IX.

Никола је ћутао. Слушао је Дионизија и туга му се свила око срца. — Ви сами, Дионизије, тај сте јунак. Шта сте направили од своје младости? Раздробили сте своју снагу у маленкости, изгубили сте се у сновима... Осјећао је да говори безобзирно, али ријечи су му силом долазиле на језик. — Величанствено дјело пред собом, али ако ступите корак напријед, побјегне и дјело; никад га нећете достићи, никад довршити... Као човјек, што иде равним путем о поноћи и утркује се с мјесецом: јури а и мјесец бјежи међу облацима, стане а и мјесец стане; не престиже га никада... Такве планове никада започетих и никада довршених дјела шаље Бог на утјеху несрећним људима, тим пасивним јунацима што их живот убија, јер га не разумију. Дионизије је преблиједио, а Николи је било да се заплаче. —• Опростите ми, Дионизије, нисам Вас хтио жалостити. И вјерујте ми, да гледам у Вас и у Вашу будућност с веселим очекивањем и да ми више вриједите, него гомила оних људи, што раде а боље би чинили и више би користили, да стоје прекрштених руку. Не срдите се на мене, Дионизије! Дионизијево лице остало је тамно и озбиљно. — Зар није скоро вријеме? Да се не закасните ? Никола је погледао на сахат, затим је дозвао крчмара и платио. Отишли су ћутке, а у вратима ухвати Дионизије Николу за руку и рекне му маловажним гласом и као мимогред: — Замишљајте да нисам говорио ништа. Каткад ми долазе на уста ријечи, које имају с мојим мислима мало посла. Ако Вам се чини, да сам наиван човјек, варате се... И још ово: кад видите Јелену, не спомињите јој о мени ни рпјечце. Није ми пријатно, кад говоре о мени људи, које... поштујем... Опростили су се на сред улице. Кад се Дионизије већ окренуо и стао корак

у страну, држао га је Никола још увијек за руку. Вило му је тешко и радо био рекао још коју љубазну ријеч, али се женирао, као да стоји пред човјеком већим и племенитијим од себе. Гледао је за њим, кад се већ љуљао само још нејасан, црни стас по слабо расвијетљеним улицама. — Збогом остајте, Дионизије! Дионизије није се више освртао; нестао је за углом, а кораци му се не чуше више. Никола се журио, јер је било касно, а пут до жељезничке станице био је још дуг. Земља се већ осушила, али било је хладно као у новембру. Свјетиљке су гориле мутно и досадно а људи скоро није ни било на улици. Љутио се, што се загријао без узрока и са свим неоправдано и што је говорио тако кривично и сурово, као никад дотле у својем животу. Никола Никић био је миран, озбиљан и поштен човјек, као што су сви они људи, што имају једра, пуна лица, јасне очи и густу косу. Није никад никога жалио; био је срећна натура, која се никад не похрва са животом, која зна рећи истину немилосрдним ријечима и ради поштено, не имајући због тога штете. На станици је било живахно. Перон је био пун и само су још заостали путници стајали пред благајницом. Никола се пожурио за карту, прогурао се кроз гомилу и ушао у купе другог разреда. У купеју није било никога, а то је било Николи са свим по вољи. Али је по свој прилици неко тек изашао из њега, јер је јако мирисало по парфиму и добром дувану.,.Влакје зазвиждао и плинске свијетиљке пред жељезничком станицом нестале су у даљини. Николаје одгрнуо завјесу на прозору. Ноћ је била прекрасна, сво небо осуто звијездама. Између високих брегова издигао се мјесец, велик и црвен, али још хладан и без свјетлости. Што се више дизао, тим се већма ширио сребрни колобар око њега; црвена боја блиједила је, и уједанпут је добивала зраке и топлину. Пруга се вила