Zora

Стр. 308

3 0 Р А

Бр. VIII. и IX.

нестала за савијутком и Рекар се није осврнуо... Ишли су око замка и Никола се зачудио, кад је видио Рекарев атеље. Све је било још онако као некада, само даске су биле кишом испране и разједене. Ушли су. Под од иловаче био је раскопан и прашан. У куту је стојао примитиван сто, другог покућства није било. Даске су биле на неким мјестима пукнуте; половица крова била је покривена прућем, а стакло је било замазано и поразбијано. У дну је стајао сликарски кавалет до дувара; широка даска била је огрнута платном, — То је његово дјело... Задње вече, прије него што је отишао, стајала сам тамо напољу и гледала кроз пукотину; врата је закључао. Стајао је ту на сриједи, пружио руке и тужио ... Лице му је било тако блиједо... као у мртваца... Уснице су јој дрхтале и полако јој се истисле из очију двије велике свијетле сузе и скотрљале се низ образе. Никола јој се приближио. Хтио јој је штогод рећи да је утјеши, свагдање штогод, али пред тим му је уздрхтало цијело тијело; скоро није знао, кадје клекао на кољено, сагнуо главу и притиснуо њену руку на своје чело. ■—• Опростите ми... за Бога... опростите ми моју љубав ... Устао је као иза сна; осјећао је, даје за тренутак био слаб и дјетињаст. Јелена није одговорила; погледала га је зачуђено и плашљиво. Опростили су се пред замком шутке и озбиљно; Николи се чинило, дајепроиграо још и оно што му је било остало. V. Устао је касно, јер је заспао тек пред зору. Од Ратеја се опростио у кући, хладно и кратко. Видио је, да је Ратејево лице подбуло и да су му очи биле црвеније и заливеније него обично. Тада се сјетио, да се по поноћи из ненада пробудио: на пољу је неко викао рапавим гласом, а

други су га мирили; женски глас је зајаукао, затим је неко гадно запсовао; врата су се с лупом затворила, доље су још неко вријеме одјекивали кораци, а затим се све утишало. То му је тренутно сјевнуло нред очима и уједно се сјетио с каквим лукавим лицем је отишао Ратеј прошлога дана од куће... Од Јелене се опраштао у страху и као осрамоћен. Дао јој је руку и погледао је бојажљиво и у неприлици. —• Опростите ми — — Благодарна сам Вам од срца, господине Никола Никићу! Походите нас опет! У очима јој није било увријеђености ни зловоље. Кад се обазро с кола још једанпут према замку, видио је, дајестајала пред вратима и да је гледала за њим... Небо је било мрачно; бијели, мирни облаци растезалп се од истока до запада, само каткада се мокра завјеса претргла и показао се комад свјетлог неба. Вјетар је дувао лако а дрвеће се дрмало у несвјесном очекивању. Прије него што су кола доспјела у Лешевје, задувао је с југа снажан, врућ вјетар, облаци су се узнемирили за час, и одмах се поново здружили и згуснули, и почеле су падати дебеле капље. Никола се завио у капут, дигао огрлицу и намакао шешир на чело. Кочијаш је шинуо коње и густи облаци прашине дизали су се за колима. Почела је падати јака киша и прашина се претворила у блато. На кољена и на леђа чак падале су му умазане капље. Кад су кола стала пред прву гостионицу у Лешевју, лила је киша цурком, а Никола је био скроз мокар. Дао је капут и шешир крчмарици и ушао је у господску собу. Само.један гост је сједио у куту до прозора и читао старе часописе. Никола је сјео за други сто, а кад се иза часописа дигла дебела, ћелава глава усамљеног госта, устао је и поздравио га је. Гост је пружио руку преко стола и одздравио је лијеним, сањивим гласом. —- Били сте у замку?