Zora

Стр. 320

3 О Р А

Бр. УШ. и IX.

ције кад смо у њој нашли само народни колорит и узвишена лирска места. Има још лепота у њој, и ваљала би пространа анализа да се све потпуно и лепо избележи и оцени. Ми ћемо пак, слободни од тешкога задатка да такву анализу учинимо, а у овој последњој глави која је само једна кратка и забавна шетња „кроз Вијенац", дати још свега две примедбе, управо свратити пажњу на две стране Његошева духа, на које нам се чини да није довољно пажње обраћано. Једна таква страна је нежна страна Његошева. Не би човек рекао колико наш „песник гнева" има и нежности, неке питомине, нечега финог и грациозног. Шегош изгледа неки пут сасвим мио, љубак, чисто идиличан, ни налик на оног страшног и очајног титанског генија каквога смо мало час угледали. Његове су компарације и слике често нежне и грациозне, пуне неке нарочите свежине и милине, све са предметима које идиличари певају. Пуно има компарација са тицама, оним поетичним тицама, са славујем, јаребицом, лабудом; са цвећем после, ружама, класјем; са водом, још, росбм, росним капљицама, потоцима, језерима, морем, нарочито морем; са сунцем, најпосле, зрацима сунчевим, пролећем, јутром, природом. Погледајте само колико их је и како су лепе. Она за Милоњића снаху н. пр.: „Поче кооу низ прса чешљати „а танкијем глаеом нарицати „како славља еа дубове гране" Или она коју сватови певају (и то се донекле може узети за компарацију): „Соко хоће високу литицу, „соко тражи тицу јаребицу, „јаребица танка и плашива . . Скоро да човек помисли, за овај цитат, да и није из Његоша него из ког другог песника (чак се не види ни јужно наречје његово), из једног од оних старих што су у народним песмама тражили нежне мотиве. Или она из последњег кола: „Како су се душе прађедовске „над Цетињем данас узвијале!

„Играју се на бијела јата „како јата дивних лабудовах „кад се небом ведријем играју „над образом свијетла језера." Пазите шта ту све нежног и грациозног има: и лабуди, и „бијела јата", и небо ведро, и доле под њима језеро. Ја не знам шта би имало да се дода да слика буде грациознија; који елеменат недостаје у њој и њеном стафажу (и изрази сулепи: „над образом свијетла језера".) Даље, она необично лепа компарација кад владика види да мора бити рата у којем ће многа младост погинути, па се обраћа овој и каже (цело место треба навести да се ствар потпуно разуме): „Младо жито, навијај класове, „пређе рока дошла ти је жњетва. „Дивне жертве видим на гомиле „пред олтаром цркве и племена, „чујем лелек ђе горе пролама. „Треба служит чести и имену, „нека буде борба непрестана, „нека буде што бити не може, „нек' ад прождре, покоси сатана: „на гробљу ће изнићи цвијеће „за далеко неко покољење." Цело је место красно и тако сетно, али га нарочито красе и чине сетним она прва елегантна и илустративна компарација („младо жито, навијај класове"), и ова последња, с цвећем на гробу, која тако нежно и мелодично развије и заврши онај почети период, жестокога тона, што је пред њом. После, оне друге све лепе компарације (прелазим на оне о роси, води, и др.), она позната н. пр.: ,,како росне свијетле капљице „уз веселе зраке на небеса..." или она за очи хурија, хиперболична али врло карактеристична, и у којој су сви мотиви лепи; „пред очима воде пребистрене „ђе у двије свештене капљице „предјел шири видиш божје силе „но с планине у прољетње јутро „што га видиш над бистром пучином", и многе друге које не могу све да изређам, него ћу само још једну слику тога