Zora

Стр. 322

3 0 Р А

Бр. VIII. и IX.

цркве и иде у рат. 1 Такву, ето, благу и утешну слику износи Мићуновић владици пред очи. И то све дискретно, обазриво, обилазно, у форми питања и као да указује на нешто у даљини: „видиш ове пет стотин' момчади?.. .. „виђаше ли како стријељају ? . . ." или посредством алузија и компарација, као што је ова, тако елегантна и тако пластична и изразита (пореди млада Црногорца са соколом полетарцем): „Тек соколу прво перје никне, ,,он не може више мировати „него своје размеће гњијездо; „грабећ сламку једну и по једну, „с њом пут неба бјежи цијучући", из које, кад хоће да изведе закључак, изведе само овај, не може бити дискретнији: ,.Све је ово некаква наука' 1 А све то, цео говор, прошара овако нежним речима: „не, владико, ако Бога знадеш . . . „тп нијеси саморана глава . . ." Доиста, да није неколико места у којима Мићуновић покаже своју лавовску шапу, не би човек рекао да ово све он говори. Изгледа да говори чедна девојка, горска вила, муза која тихо шапће наду и утеху на ухо песнику, или мати која говори детету. Његош је, израдивши овакав одговор оном претходном говору владичином, начинио потпуно упоредну слику овоме. Оба чине целину и Његош је у њима оцртао две мене расположења кроз које је сам често пролазио, и између којих је управо цели живот његов осциловао. Његош је одиста, по свима се овим приме1 Пазите на ове црквене и религиозне мотиве; њих има пуно у Вијенцу: „да поджежем колико узмогу „и ваш оган. свети на олтару, „на олтару црхве и поштен>а" (ст. 2?50—2) „Најсветије небесне храмове, ... „ја сам редом сваки полазио, „насрка се дима с жергвениках" (ст. 2260, 2, 3) „Нема дана без очнога вида „нити праве славе без Божића. .." (ст. 2452,3) итд.

рима види, имао нечега нежног у својем песничком дару. Друга страна Његошева је сликарска страна. Има, то се могло и досад опазити, доста слика и живописних елемената у Вијенцу. Има епских, широких, само крупним потезима рађених а потпуно пластичних. Ова н. пр. о Иван-бегу: „Б'јеле власе низ плећи просуо, ,,6'јела брада вије до појаса, „руке старе, у њих мач и копље, „крваве му руке и оружје, „корацима броји турско трупје, „скаче старац како хитро мо.мче", У којој је сваки стих по један нов елеменат слике, крупан и карактеристичан, а јак и изразит, тако да сви, и ако их је мало, дају пуну рељеФну слику. Или- ова, боље рећи ове две, о Обилићу: „Паде Милош, чудо витезовах, „жертвом на трон бича свијетскога. „Гордо лежи велики војвода ,,под кључевма крви благородне, ,,ка' мало пр'јед што гордо иђаше „страшном мишљу, прсих надутијех, „кроз дивјачне тмуше азијатске, „гутајућ их ватреним очима . . ." такође пластична и у којој Обилић тако импозантно изгледа. Или ова тако узгредно и овлаш оцртана, а потпуна, и достојанствена, и погођена као компарација: „Нови Граде, сједиш на крај мора „и валове бројиш низ пучину, „како сгарац на камен сједећи „што набраје своје бројанице" у којој је, у осталом, Његош дао* израза једном свом давнашњем утиску, из ране младости, кад је, учећи прву школу на Топлој која је одмах уз Нови, свако јутро погледао мору на пучину и на онај стари живописни новски градић мору на обали. Или она класична слика која је, у исто доба, и слика из природе, она коју Мандушић оцртава причајући како се заљубио 1 у Милоњића снаху (ја ћу је већим 1 Медаковић, 115, прича како је Његош једном био у Перасту на купању, па преко пута његове куће, „била једна дјевојка која . . . -често бацаше свој поглед на њега, а овај, још у младијема и најснажнијем годинама, не презираше ове умиљате погледе". То је, каже, било лети, 1846. године; дакле, баш кад је писао Горски Вијенац.